АП­СТРАКТ: У члан­ку је опи­са­но ка­ко је власт у Ср­би­ји, у окви­ру на­па­да на Ме­мо­ран­дум САНУ, по­ку­ша­ла по­чет­ком 1987. да об­ја­вљи­ва­њем у По­ли­ти­ци ве­о­ма увре­дљи­вог тек­ста „Вој­ко и Са­вле” дис­кре­ди­ту­је ге­не­ра­ла Гој­ка Ни­ко­ли­ша, јед­ног од ака­де­ми­ка ко­ји су бра­ни­ли Ме­мо­ран­дум и ка­ко је тај текст ис­ко­ри­шћен у ка­сни­јем об­ра­чу­ну уну­тар ру­ко­вод­ства Са­ве­за ко­му­ни­ста Ср­би­је по­сле Осме сед­ни­це ЦК СКС.

КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: Ср­би­ја, Ме­мо­ран­дум САНУ, ге­не­рал Гој­ко Ни­ко­лиш, Дра­ги­ша Па­вло­вић, Град­ски ко­ми­тет Бе­о­гра­да, ху­мо­ре­ска

РЕЗИМЕ: Кра­јем сеп­тем­бра 1986. Ве­чер­ње но­во­сти су об­ја­ви­ле тек­сто­ве у ко­ји­ма је оштро на­па­дан до­ку­мент Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти о ју­го­сло­вен­ској кри­зи и по­ло­жа­ју Ср­би­је и срп­ског на­ро­да у Ју­го­сла­ви­ји. На­зван Ме­мо­ран­дум, текст ни­је био до­вр­шен ни­ти га је САНУ зва­нич­но усво­ји­ла. Био је ју­го­сло­вен­ски и де­мо­крат­ски, кри­ти­чан пре­ма уло­зи Ти­та и Са­ве­за ко­му­ни­ста у Ју­го­сла­ви­ји. За­ла­гао се за про­ме­ну по­ло­жа­ја Ср­би­је у Ју­го­сла­ви­ји, ар­гу­мен­ту­ју­ћи да та ре­пу­бли­ка пре­ма Уста­ву из 1974. ни­је би­ла рав­но­прав­на са дру­гим ре­пу­бли­ка­ма. Го­во­рио је и о стра­да­њу Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји и уки­да­њу њи­хо­вих по­ли­тич­ких и на­ци­о­нал­них пра­ва у Хр­ват­ској. Власт у Ср­би­ји је по­кре­ну­ла по­ли­тич­ку и ме­диј­ску кам­па­њу про­тив до­ку­мен­та и ње­го­вих ау­то­ра, оп­ту­жу­ју­ћи их за срп­ски на­ци­о­на­ли­зам. Скуп­шти­на САНУ је 18. де­цем­бра 1986. од­ба­ци­ла оп­ту­жбе. Ме­ђу ака­де­ми­ци­ма ко­ји су се исти­ца­ли од­бра­ном Ме­мо­ран­ду­ма био је и ге­не­рал Гој­ко Ни­ко­лиш. У окви­ру на­па­да на Ме­мо­ран­дум и САНУ, ру­ко­вод­ство Ср­би­је је ини­ци­ра­ло об­ја­вљи­ва­ње у По­ли­ти­ци ве­о­ма увре­дљи­вог тек­ста о ге­не­ра­лу Ни­ко­ли­шу и ње­го­вој по­ро­ди­ци. Реч је о ху­мо­ре­сци „Вој­ко и Са­вле”, об­ја­вље­ној у ја­ну­а­ру 1987. Ме­ђу­тим, та­кав по­тез је на­и­шао на осу­ду јав­но­сти и број­них но­ви­на­ра и ин­те­лек­ту­а­ла­ца. Ка­да је у ле­то и је­сен из­био су­коб уну­тар срп­ских вла­да­ју­ћих кру­го­ва, у ко­ме је пред­сед­ник Пред­сед­ни­штва ЦК СКС Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић по­бе­дио пред­сед­ни­ка Пред­сед­ни­штва Ср­би­је Ива­на Стам­бо­ли­ћа, ху­мо­ре­ска је ис­ко­ри­шће­на за об­ра­чун за Стам­бо­ли­ћем и ње­го­вим при­ста­ли­ца­ма, пре све­га пред­сед­ни­ком Град­ског ко­ми­те­та СК Бе­о­гра­да Дра­ги­шом Па­вло­ви­ћем, под оп­ту­жбом да су они ста­ја­ли иза ње.