АПСТРАКТ: У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији 1965. започело се с проведбом дотад најцјеловитије господарске реформе, чија је проведба требала резултирати већим поштовањем либералних економских начела, као и њезиним знатнијим укључивањем у међународно тржиште. Најпослије је то требало довести до модернизације економскога система, повећања продуктивности, рјешавања структуралних неуравнотежености, имплементације сувремених технологија у производњу, учинковитије интеграције индустријскога сектора, повећања конкурентности извоза те побољшања платне биланце. Реформа је имала и врло важну политичку компоненту, која се, углавном, односила на покушај измјене менталитета господарственика и администрације, односно њихове веће дистанцираности од методологије централнога планирања и управљања господарским тијековима. У раду написаном на темељу релевантне историографске литературе и чланака листа Борба, анализира се положај банкарскога сустава у контексту описаних реформских процеса, напосе с аспекта његових темељних карактеристика, начина функционирања те улоге коју је имао у проведби инвестицијских пројеката.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Социјалистичка Федеративна Република Југославија, господарска реформа, банкарски сустав, 1965–1966.

РЕЗИМЕ: Банкарски је сустав у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији 1965. имао велику улогу у реализацији циљева дотад најцјеловитије господарске реформе, која је покренута с циљем њезинога знатнијега укључивања у међународну подјелу рада, односно већега поштовања либералних економских начела. Зато је у почетку тога раздобља приоритетно био усмјерен на одржавање стабилности динара, не само с аспекта проведбе мјера монетарно-кредитне политике, већ и њезине учинковите усклађености с политиком дохотка, инвестиција, платне биланце и порезним инструментаријем. Синхронизација споменутих сегмената економске политике требала је позитивно утјецати на стабилизацију куповне моћи становништва и девизнога течаја. Пословање банака у вријеме реформе било је обиљежено рестриктивном кредитном политиком, чија је реализација требала омогућити успоравање раста кредита на темељу емисије новца која је била већа од стварно остварене производње. Тако је било планирано производну активност свести у реалне оквире, што је, у коначници, требало осигурати смањење особне, инвестицијске и прорачунске потрошње. Важан аспект рестриктивне кредитне политике у Југославији од 1965. до 1966. било је потицање штедње међу становништвом. У томе су се раздобљу износи штедних улога испрва почели изједначавати с онима потрошачких кредита, а касније их и премашивати. Тај је тренд био повезан с повећањем камата на штедне улоге као и, шире гледано, с проблемима којима се Југославија суочавала у тренутку започињања реформе, напосе падом индустријске производње и запослености.