АП­СТРАКТ: У ра­ду се раз­ма­тра­ју сви аспек­ти жи­во­та и дје­ло­ва­ња Ба­ња­луч­ке би­ску­пи­је то­ком тро­де­це­ниј­ског упра­вља­ња би­ску­па Ал­фре­да Пи­хле­ра, по мно­го че­му осо­бе­ног би­ску­па у ју­го­сло­вен­ским окви­ри­ма. У срп­ској исто­ри­о­гра­фи­ји и ши­рој јав­но­сти би­скуп Пи­хлер је по­знат по сво­јој Бо­жић­ној че­сти­ци из 1963, у ко­јој је тра­жио опро­штај од „пра­во­слав­не бра­ће” за зло­чи­не у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској, али до са­да ни­је би­ло по­ку­ша­ја да се ње­го­ва лич­ност и жи­вот Би­ску­пи­је ко­јом је упра­вљао све­о­бу­хват­ни­је осви­је­тле. У том ци­љу су ко­ри­шће­ни но­ви изво­ри и ли­те­ра­ту­ра ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју пот­пу­ни­ји увид у би­ску­по­ве ста­во­ве, цр­кве­ни жи­вот ри­мо­ка­то­ли­ка, еку­мен­ску дје­лат­ност, од­нос Пар­ти­је и др­жав­них ор­га­на пре­ма Ри­мо­ка­то­лич­кој цр­кви, ме­ђу­вјер­ске и ме­ђу­на­ци­о­нал­не од­но­се на про­сто­ру Бо­сан­ске Кра­ји­не у по­сљед­ње три де­це­ни­је ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве.

КЉУЧ­НЕ РИ­ЈЕ­ЧИ: Ба­ња­луч­ка би­ску­пи­ја, Ба­ња­лу­ка, Ри­мо­ка­то­лич­ка цр­ква, би­скуп Ал­фред Пи­хлер, Бо­жић­на че­стит­ка, еку­ме­ни­зам, Са­вез ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, „кле­ро­на­ци­о­на­ли­зам”, ме­ђу­вјер­ски и ме­ђу­на­ци­о­нал­ни од­но­си.

РЕЗИМЕ: Ба­ња­луч­ки би­скуп Ал­фред Пи­хлер (1959–1989) био је у ве­ли­кој мје­ри ати­пи­чан би­скуп уну­тар Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Ју­го­сла­ви­ји. По­ри­је­клом Ау­стри­ја­нац, ро­ђен и од­ра­стао у Бо­сан­ској Кра­ји­ни ме­ђу срп­ским ста­нов­ни­штвом, то­ком сво­је све­ште­нич­ке и би­скуп­ске слу­жбе по­ка­зи­вао је отво­ре­ност, па чак и на­кло­ност пре­ма срп­ском на­ро­ду и пра­во­сла­вљу. То­ком Дру­гог свјет­ског ра­та, лич­но се за­ла­гао за Ср­бе код Ни­је­ма­ца и уста­ша при­ли­ком че­га је, пре­ма одре­ђе­ним свје­до­чан­стви­ма, угро­жа­вао и соп­стве­ну си­гур­ност, па и сам жи­вот. За­слу­жан је за спа­са­ва­ње де­се­ти­на, а мо­жда и не­ко­ли­ко сто­ти­на Ср­ба од про­го­на, за­тва­ра­ња и си­гур­не смр­ти. На­кон ра­та био је је­ди­ни ри­мо­ка­то­лич­ки би­скуп у зе­мљи ко­ји је јав­но тра­жио опро­штај од Ср­ба због зло­чи­на из Дру­гог свјет­ског ра­та ко­је су по­чи­ни­ли ри­мо­ка­то­ли­ци. Та­кав од­нос је био у скла­ду са оп­штом еку­мен­ском ори­јен­та­ци­јом ко­ју је по­ка­зи­вао би­скуп Пи­хлер, на­ро­чи­то на­кон Дру­гог ва­ти­кан­ског кон­ци­ла. Са пра­во­слав­ним ба­ња­луч­ким епи­ско­пом одр­жа­вао је вр­ло бли­ске ве­зе. Због све­га то­га, ни­је био при­хва­ћен од стра­не Хр­ва­та у зе­мљи и у ино­стран­ству. Уну­тар сво­је би­ску­пи­је Пи­хлер је ра­дио на об­но­ви и ши­ре­њу цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је и на ми­си­о­нар­ском по­љу. Пар­ти­ја и Слу­жба др­жав­не бе­збјед­но­сти су би­ље­жи­ле кре­та­ња у би­ску­пи­ји и са по­до­зре­њем гле­да­ле на њен све „офан­зив­ни­ји на­ступ”, дје­ло­ва­ње „ек­стрем­них кру­го­ва” и све при­сут­ни­ји „кле­ро­на­ци­о­на­ли­зам”, на­ро­чи­то од смр­ти пред­сјед­ни­ка Ју­го­сла­ви­је 1980. го­ди­не. Не­ки ри­мо­ка­то­лич­ки све­ште­ни­ци су про­го­ње­ни и за­тва­ра­ни. До кра­ја жи­во­та, чак и на­кон из­би­ја­ња ра­та на по­друч­ју Хр­ват­ске, би­скуп Пи­хлер се за­ла­гао за за­јед­нич­ку др­жа­ву и ју­го­сло­вен­ство са ко­јим се иден­ти­фи­ко­вао. Док Ри­мо­ка­то­лич­ка цр­ква по­шту­је број­не сво­је чла­но­ве ко­ји су спа­са­ва­ли Је­вре­је то­ком ра­та, лич­ност и дје­ло Ал­фре­да Пи­хле­ра као и ње­го­ва ви­со­ка мо­рал­на сви­јест то­ком и на­кон Дру­гог свјет­ског ра­та пред­мет су кри­ти­ке и мар­ги­на­ли­за­ци­је у тој цр­кви. Основ­ни ра­злог је тај што се ње­го­ви по­гле­ди и ак­тив­но­сти не укла­па­ју у са­вре­ме­ни хр­ват­ски на­ци­о­нал­ни на­ра­тив ко­ји пре­о­вла­ђу­је уну­тар Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Хр­ват­ској и БиХ. Ба­ња­луч­ка би­ску­пи­ја по­сљед­њих де­це­ни­ја у пр­ви план ис­ти­че лич­ност и дје­ло бла­же­ног Ива­на Мер­ца, ин­те­лек­ту­ал­ца и ла­и­ка ко­ји је дје­ло­вао два­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка. Ње­гов култ је зва­нич­но ус­по­ста­вио па­па Јо­ван Па­вле II у Ба­ња­лу­ци 2003. го­ди­не, а дви­је го­ди­не ка­сни­је са ра­дом је по­чео Ка­то­лич­ки школ­ски цен­тар „Бла­же­ни Иван Мерц” у ис­том гра­ду.