АП­СТРАКТ: Хе­ро­и­за­ци­ја је је­дан од кључ­них ме­ха­ни­за­ма обли­ко­ва­ња ко­лек­тив­ног пам­ће­ња кроз ко­ји по­је­дин­ци до­би­ја­ју ме­сто у сим­бо­лич­ком по­рет­ку за­јед­ни­це и по­ста­ју но­си­о­ци ње­них иде­о­ло­шких и иден­ти­тет­ских пред­ста­ва. Текст ана­ли­зи­ра фор­ми­ра­ње кул­та На­де­жде Пе­тро­вић, са фо­ку­сом на се­лек­ци­ју и ин­тер­пре­та­ци­ју се­ћа­ња и на њи­хо­ву ин­сти­ту­ци­о­нал­ну ва­ло­ри­за­ци­ју у ме­ђу­рат­ном пе­ри­о­ду. По­себ­на па­жња усме­ре­на је на јав­не ре­пре­зен­та­ци­је у ко­ји­ма је На­де­жда Пе­тро­вић пред­ста­вља­на као „апо­стол” ју­го­сло­вен­ства, ра­на фи­гу­ра мо­дер­ни­стич­ког пре­о­кре­та и сим­бол жен­ске еман­ци­па­ци­је, као и на ри­ту­а­ли­за­ци­ју и де­ли­мич­ну ми­ли­та­ри­за­ци­ју кул­та при­ли­ком пре­но­са ње­них по­смрт­них оста­та­ка у Бе­о­град 1935. го­ди­не. Ње­но умет­нич­ко де­ло ду­го је оста­ја­ло у сен­ци на­ра­ти­ва о па­три­от­ској жр­тви и тек је пред Дру­ги свет­ски рат по­сте­пе­но ин­те­гри­са­но у на­ци­о­нал­ни мо­дер­ни­стич­ки ка­нон. Слу­чај На­де­жде Пе­тро­вић от­кри­ва ка­ко се хе­ро­и­за­ци­ја лич­но­сти, кул­тур­на по­ли­ти­ка и ка­но­ни­за­ци­ја умет­но­сти ме­ђу­соб­но пре­пли­ћу у про­це­су обли­ко­ва­ња мо­дер­них на­ци­о­нал­них кул­ту­ра.

КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: На­де­жда Пе­тро­вић, хе­ро­и­за­ци­ја, ко­лек­тив­но пам­ће­ње, ју­го­сло­вен­ство, мо­дер­ни­зам, жен­ска еман­ци­па­ци­ја, кул­тур­на по­ли­ти­ка, умет­нич­ка ва­ло­ри­за­ци­ја

РЕЗИМЕ: Рад ана­ли­зи­ра про­цес хе­ро­и­за­ци­је На­де­жде Пе­тро­вић од ње­не смр­ти 1915. го­ди­не до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та, и по­ка­зу­је ка­ко је ње­на био­гра­фи­ја по­сте­пе­но транс­фор­ми­са­на у сим­бо­лич­ки ре­сурс на­ци­о­нал­не иде­о­ло­ги­је и кул­тур­не по­ли­ти­ке ме­ђу­рат­ног пе­ри­о­да. Јав­ни дис­курс се­лек­тив­но је обли­ко­вао њен лик у апо­сто­ла ју­го­сло­вен­ства, на­ци­о­нал­ну му­че­ни­цу и мо­рал­ни узор, док је умет­нич­ка ин­ди­ви­ду­ал­ност ду­го оста­ја­ла у сен­ци на­ра­ти­ва о жр­тви и па­три­от­ском ан­га­жма­ну. По­себ­на па­жња по­све­ће­на је ри­ту­а­ли­за­ци­ји и де­ли­мич­ној ми­ли­та­ри­за­ци­ји кул­та при­ли­ком све­ча­ног пре­но­са ње­них по­смрт­них оста­та­ка у Бе­о­град 1935. го­ди­не, ка­да је при­ват­но се­ћа­ње ин­те­гри­са­но у др­жав­но ар­ти­ку­ли­са­но кул­тур­но пам­ће­ње. У за­вр­шној фа­зи ана­ли­зи­ра се ин­сти­ту­ци­о­нал­на ва­ло­ри­за­ци­ја ње­ног сли­кар­ства кроз от­куп де­ла за Му­зеј кне­за Па­вла и ре­тро­спек­тив­ну изло­жбу 1938. го­ди­не, ко­јом је њен опус ста­бил­ни­је по­зи­ци­о­ни­ран уну­тар на­ци­о­нал­ног мо­дер­ни­стич­ког ка­но­на. Рад ука­зу­је да хе­ро­и­за­ци­ја ни­је би­ла спо­ред­ни ефе­кат се­ћа­ња, већ ак­тив­ни ме­ха­ни­зам сим­бо­лич­ке ле­ги­ти­ма­ци­је, у окви­ру ко­јег је култ лич­но­сти по­стао пред­у­слов за ин­сти­ту­ци­о­нал­ну ка­но­ни­за­ци­ју умет­нич­ког ау­то­ри­те­та, при че­му је и род­ни иден­ти­тет до­био спе­ци­фич­ну функ­ци­ју у кон­стру­и­са­њу ли­ка на­ци­о­нал­не хе­ро­и­не.