АПСТРАКТ: Роман једног романа Ервина Шинка тумачит ће се као аутобиографски и метафикционални текст и свједочанство повијесних збивања – бијег од фашизма и искуство стаљинизма у Москви 1935–1937. године. Поставит ће се питање о жанровским границама и нужности хибридизације романа као жанра за описивање индивидуалних искустава љевичарскога апатрида и емигранта испреплетених с колективним повијесним збивањима. У анализи ће се расправити експлицитно формулирани захтјев за учинком текста у ослонцу на типологију наративних текстова Матијаса Мартинеза и његову подјелу на каузалне и конфигуративне приповједне текстове.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: дневник, теорија жанра, аутобиографија, метафикција, Роман једног романа, Московски процеси, антистаљинистичка књижевност, транспозиција биографских искустава

РЕЗИМЕ: Полазећи од сложене приповједне форме романа Roman eines Romans Ервина Шинка анализирају се његова генеалошка обиљежја као и типологија романескног жанра. Roman eines Romans уско је повезан с приказом збиље, особито с друштвеним и политичким приликама тридесетих година 20. стољећа. Роман Roman eines Romans Ервина Шинка анализира се као аутобиографски и метафикционални текст те као свједочанство повијесних догађаја који су обиљежили 20. стољеће: бијега пред фашизмом и искустава стаљинизма у Москви између 1935. и 1937. године. Анализирани су наративни модуси преобликовања биографских и револуционарних искустава у романескни облик. Притом се отвара питање граница жанра и нужности хибридизације романа како би се примјерено описао „тежак, револуционарно-емигрантски јеврејски живот”, да се послужимо ријечима Маријана Матковића, односно индивидуална искуства лијевог апатрида и емигранта која су нераздвојиво испреплетена с колективним повијесним збивањима. Анализа се оријентира према експлицитно формулираном питању о учинку текста те се ослања на типологију наративних текстова Матијаса Мартинеза, особито на разликовање између каузалних и конфигуративних приповједних текстова.