АП­СТРАКТ: У ра­ду се ана­ли­зи­ра ин­сти­ту­ци­о­нал­ни про­цес одлу­чи­ва­ња и ре­а­ли­за­ци­је из­град­ње „Са­ва цен­тра” (I и II фа­за), као по­ду­хва­та ини­ци­ра­ног на нај­ви­шем са­ве­зном ни­воу у кон­тек­сту при­пре­ма за Бе­о­град­ски са­ста­нак КЕБС-a. На осно­ву кри­тич­ке ана­ли­зе ар­хив­ске гра­ђе, план­ско-тех­нич­ке до­ку­мен­та­ци­је и ре­ле­вант­не ли­те­ра­ту­ре, при­ме­ном не­о­ин­сти­ту­ци­о­нал­не те­о­ри­је и кон­цеп­та пу­та­ње за­ви­сно­сти, ис­тра­жу­је се на ко­ји на­чин по­ли­тич­ки им­пе­ра­тив ус­по­ста­вља спе­ци­фич­ни ре­жим де­ло­ва­ња ин­сти­ту­ци­ја кроз (1) по­на­вља­но по­ме­ра­ње и обр­та­ње про­це­ду­рал­них ко­ра­ка и (2) фор­мал­не ве­ри­фи­ка­ци­је ко­ји­ма се прет­ход­но до­не­те одлу­ке ре­тро­ак­тив­но ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зу­ју и ин­сти­ту­ци­о­нал­но ле­ги­ти­ми­шу, уз осврт на ре­пре­зен­та­ци­ју објек­та и на­чи­на на ко­ји се ар­ти­ку­ли­шу уло­га ар­хи­тек­ту­ре и по­зи­ци­ја стру­ке. Ре­ле­вант­ност ис­тра­жи­ва­ња огле­да се у ду­бљем ра­зу­ме­ва­њу од­но­са из­ме­ђу по­ли­тич­ке мо­ћи, ре­гу­ла­ти­ве и ин­сти­ту­ци­о­нал­них прак­си у до­ме­ну одлу­чи­ва­ња о про­стор­ном ра­зво­ју.

КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: по­ли­тич­ка моћ, не­о­ин­сти­ту­ци­о­нал­на те­о­ри­ја, упо­треб­на и гра­ђе­вин­ска до­зво­ла, пу­та­ње за­ви­сно­сти, „Са­ва цен­тар”

РЕЗИМЕ: Рад ана­ли­зи­ра ин­сти­ту­ци­о­нал­ни про­цес одлу­чи­ва­ња и ре­а­ли­за­ци­је из­град­ње Са­ва цен­тра (I и II фа­за) као ре­пре­зен­та­тив­ног по­ду­хва­та ини­ци­ра­ног на нај­ви­шем са­ве­зном ни­воу у кон­тек­сту при­пре­ма за Бе­о­град­ски са­ста­нак КЕБС-а 1977. го­ди­не. По­ла­зе­ћи од кри­тич­ке ана­ли­зе ар­хив­ске гра­ђе, план­ско-тех­нич­ке до­ку­мен­та­ци­је и ре­ле­вант­не ли­те­ра­ту­ре, сту­ди­ја слу­ча­ја по­ка­зу­је да по­ли­тич­ки им­пе­ра­тив ме­ња хи­је­рар­хи­ју при­о­ри­те­та у пла­ни­ра­њу и из­град­њи, али не до­во­ди до уки­да­ња или фор­мал­не из­ме­не пра­ви­ла, већ до њи­хо­вог при­ла­го­ђа­ва­ња уну­тар по­сто­је­ћег ин­сти­ту­ци­о­нал­ног по­рет­ка. Одлу­ке и ро­ко­ви са са­ве­зног ни­воа пре­но­се се као за­дат при­о­ри­тет, док на град­ском и оп­штин­ском ни­воу сле­ди опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­ја кроз низ управ­них, ад­ми­ни­стра­тив­них и струч­них ко­ра­ка ко­ји у прак­си де­лу­ју пре­вас­ход­но као ин­стру­мен­ти нак­над­ног уса­гла­ша­ва­ња и упра­вља­ња по­сле­ди­ца­ма већ до­не­тих одлу­ка. По­себ­на па­жња по­све­ће­на је до­ку­мен­ти­ма гра­ђе­вин­ских и упо­треб­них до­зво­ла и њи­хо­вој уло­зи у ре­жи­му ex post про­ве­ра: уо­ча­ва се рас­ко­рак из­ме­ђу гра­ђе­ња и ко­ри­шће­ња објек­та и фор­мал­них ака­та, као и ду­го­тра­јан низ тех­нич­ких кон­тро­ла, до­ра­да и ве­ри­фи­ка­ци­ја ко­ји кул­ми­ни­ра ко­нач­ним одо­бре­њем за упо­тре­бу кон­гре­сно-кон­церт­не дво­ра­не 1981. го­ди­не. Ова­ква прак­са ту­ма­чи се као ме­ха­ни­зам ре­тро­ак­тив­не ин­сти­ту­ци­о­на­ли­за­ци­је и ин­сти­ту­ци­о­нал­не ле­ги­ти­ма­ци­је ус­по­ста­вље­ног ста­ња. Уз осврт на ре­пре­зен­та­ци­ју Са­ва цен­тра у јав­ном и про­мо­тив­ном дис­кур­су, рад ука­зу­је на на­чин ар­ти­ку­ла­ци­је уло­ге ар­хи­тек­ту­ре и по­зи­ци­је стру­ке у на­ра­ти­ву мо­дер­ни­за­ци­је. На­ла­зи до­при­но­се ра­зу­ме­ва­њу од­но­са по­ли­тич­ке мо­ћи, ре­гу­ла­ти­ве и ин­сти­ту­ци­о­нал­них прак­си у до­ме­ну одлу­чи­ва­ња о про­стор­ном ра­зво­ју.