АП­СТРАКТ: У овом ра­ду ана­ли­зи­ра се обли­ко­ва­ње (сред­њо)европ­ског све­то­на­зо­ра у збир­ка­ма есе­ја Са­бласт кру­жи Евро­пом Ер­ви­на Шин­ка (Er­vin Sinkó) и Сред­ња Евро­па ‒ мит или ствар­ност и дру­ги есе­ји Ми­ла До­ра као од­го­вор на си­мул­та­ни ути­цај на­сле­ђа (пост)им­пе­ри­јал­не про­шло­сти, ин­тер­на­ци­о­на­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је ко­му­ни­стич­ког по­кре­та и ху­ма­ни­стич­ког опре­де­ље­ња, ко­ји пред­ста­вља­ју бит­на био­граф­ска обе­леж­ја и упо­ри­шта по­ли­тич­ке и дру­штве­не ре­флек­си­је код оба ау­то­ра, прем­да с ја­сним ра­зли­ка­ма у по­зи­ци­о­ни­ра­њу сва­ке од ових зна­чај­ки уну­тар њи­хо­вих вред­но­сно-по­е­тич­ких хи­је­рар­хи­ја. Циљ ра­да је да ис­пи­та ка­ко се пре­кла­па­ње лич­ног и по­ли­тич­ког пла­на у ге­не­ра­циј­ски обе­ле­же­ним ис­ку­стви­ма ег­зи­ла и еми­гра­ци­је очи­ту­је у по­ли­ти­за­ци­ји и по­е­ти­за­ци­ји на­сле­ђа европ­ског ху­ма­ни­зма.

КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: Ер­вин Шин­ко, Ми­ло Дор, Сред­ња Евро­па, еми­гра­ци­ја, им­пе­ри­ја­ли­зам, ег­зил, европ­ска књи­жев­ност

РЕЗИМЕ: У овом ра­ду ана­ли­зи­ра се од­нос по­ли­тич­ке и књи­жев­не има­ги­на­ци­је у збир­ка­ма есе­ја Са­бласт кру­жи Евро­пом ју­го­сло­вен­ског књи­жев­ни­ка ма­ђар­ског по­ре­кла Ер­ви­на Шин­ка и Сред­ња Евро­па: мит или ствар­ност? Ми­ла До­ра, ау­стриј­ског књи­жев­ни­ка српског по­ре­кла. „Па­три­от­ски ко­смо­по­ли­ти­зам” пре­по­зна­је се као осо­бен по­е­тич­ко-по­ли­тич­ки став ко­ји ове ау­то­ре из­два­ја ме­ђу мно­ги­ма књи­жев­ни­ци­ма ко­ји су пи­са­ли о (сред­њо)европ­ским те­ма­ма. Њи­хо­ве есе­је по­ве­зу­ју те­ме ко­је се ти­чу ка­ко иде­је ду­хов­не је­дин­стве­но­сти европ­ског про­сто­ра у ви­ду уни­вер­зал­ног ху­ма­ни­зма, та­ко и мо­гућ­но­сти из­град­ње сло­бод­них и де­мо­крат­ских за­јед­ни­ца у све­тлу ис­ку­ства „про­па­лих цар­ста­ва”, као мета­фо­ре по­ли­тич­ких си­сте­ма чи­ја су обе­ћа­ња би­ла ве­ћа од кон­крет­них учи­на­ка ‒ Со­вјет­ског Са­ве­за и Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је. У ра­ду се за­тим ис­пи­ту­је ка­ко су ис­ку­ство ег­зи­ла, прона­ла­зак но­ве до­мо­ви­не и пи­та­ње европ­ског ху­ма­ни­зма по­ве­за­ни у опу­су ова два књи­жев­ни­ка. Шин­ко­ва збир­ка есе­ја осми­шље­на је као низ по­ле­мич­ких тек­сто­ва са ан­ти­де­мо­крат­ским и ан­ти­рад­нич­ким прак­са­ма у Со­вјет­ском Са­ве­зу у све­тлу рас­ки­да Ти­то‒Ста­љин. Је­дан од ре­зул­та­та та­кве по­ле­мич­ке по­зи­ци­је, у Шин­ко­вом слу­ча­ју, би­ла је и го­то­во пот­пу­на иде­а­ли­за­ци­ја ју­го­сло­вен­ског дру­штва. На сли­чан на­чин, Ми­ло Дор иде­а­ли­зу­је лин­гви­стич­ку и ет­нич­ку рав­но­прав­ност Ау­стро­у­гар­ске као ње­ну dif­fe­ren­tia spe­ci­fi­ca. У ра­ду се ука­зу­је на слич­но­сти у ме­ха­ни­зми­ма иде­а­ли­за­ци­је, ко­ји су, пре све­га, ве­за­ни за при­вр­же­ност оба ау­то­ра тра­ди­ци­ји европ­ског ху­ма­ни­зма, али и на не­ке од кључ­них ра­зли­ка. На­и­ме, док је у слу­ча­ју Ми­ла До­ра реч о све­сној уто­пиј­ској про­јек­ци­ји, као симп­то­му трај­ног по­два­ја­ња из­ме­ђу књи­жев­ни­ка и ње­го­ве сре­ди­не, Шин­ко­ва иде­а­ли­за­ци­ја по­ве­за­на је са спе­ци­фич­но­сти­ма исто­риј­ског тре­нут­ка, у ко­ме су и ње­гов ау­тор­ски углед и ме­ђу­на­род­ни кре­ди­би­ли­тет Ју­го­сла­ви­је, као ње­го­ве иза­бра­не до­мо­ви­не, на вр­хун­цу.