АПСТРАКТ: У раду се представља састав, циљеви и рад Комисије за помоћ у научним истраживањима (КПНИ) која је деловала од 1952. до 1955. Комисија се бавила организацијом, финансирањем и координацијом научних истраживања у Југославији, превасходно геолошких и рударских истраживања у потрази за рудом урана, и радом института за нуклеарна истраживања који су основани крајем 40-их и почетком 50-их година 20. века (Институт за физику „Борис Кидрич” у Винчи, Физикални институт „Јожеф Стефан” у Љубљани и Институт „Руђер Бошковић” у Загребу). Деловање Комисије се посматра у оквиру развоја југословенског нуклеарног пројекта и спољних и унутрашњих фактора који су утицали на њега. Априла 1955. ингеренције Комисије су прешле на новоформирану Савезну комисију за нуклеарну енергију (СКНЕ) која се у наредном периоду бавила поменутим питањима. Рад је настао на основу архивске грађе КПНИ која се чува у Архиву Југославије и података из других архивских фондова Архива Југославије, грађе Физикалног института „Јожеф Стефан” у Архиву Републике Словеније у Љубљани, Архиве Института „Руђер Бошковић” у Загребу и релевантне литературе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Југославија, нуклеарна истраживања, уран, реактор, нуклеарни институти, Комисија за помоћ у научним истраживањима
РЕЗИМЕ: Комисија за помоћ у научним истраживањима основана је 1952. године у оквиру Председништва Федеративне Народне Републике Југославије, а 1953. године пренета је у Савезно извршно веће. Била је укључена у организацију, финансирање и координацију научних истраживања у Југославији, пре свега у геолошка и рударска истраживања руде уранијума, као и у рад нуклеарних института који су основани у Југославији крајем 1940-их и почетком 1950-их година 20. века (Институт за физику „Борис Кидрич” у Винчи, Физикални институт „Јожеф Стефан” у Љубљани и Институт „Руђер Бошковић” у Загребу). Председник Комисије у почетку је био Борис Кидрич, а од јула 1953. године Светозар Вукмановић Темпо. Секретар је био Слободан Накићеновић, а чланови су били Павле Савић, Иван Супек, Антон Петерлин, Роберт Жанe Валeн, Иван Гошњак, Јово Капичић, Драгиша Ивановић и Стеван Дедијер. Органи Управе државне безбедности имали су важну улогу у раду Комисије. Активност Комисије одвијала се кроз десет седница од јула 1952. до јануара 1955. године, као и путем преписке са институтима, државним и војним органима, те привредним предузећима и организацијама. Главни циљ Комисије био је развој нуклеарних истраживања и изградња првог југословенског реактора. Главне активности биле су усмерене на тип, изградњу и цену реактора, као и на производњу или набавку графита или тешке воде као модератора за реактор. Највећи напор уложен је у геолошка и рударска истраживања нуклеарних сировина. Комисија је такође била задужена за међународну сарадњу, набавку опреме, путовања стручњака у иностранство и долазак страних стручњака. Рад Комисије био је део амбициозног југословенског нуклеарног програма током прве половине 1950-их година. То је био период формулисања циљева, лутања и несугласица, недостатка сарадње и покушаја прилагођавања унутрашњим и спољнополитичким околностима. У контексту међународних промена током Хладног рата (покретање програма Атоми за мир, јачање међународне сарадње у области нуклеарне енергије, технолошко надметање великих сила, балансирање Југославије између два блока и сл.), у априлу 1955. године надлежности Комисије су централизоване и пренете на новоосновану Савезну комисију за нуклеарну енергију, која је у наредном периоду преузела координацију и усмеравање нуклеарних истраживања.