АПСТРАКТ: У фокусу истраживања је анализа кључних детерминанти и садржинских одредница југословенско-америчких односа након ступања на дужност председника Линдона Б. Џонсона 1964. године. Посебна пажња посвећена је процесу јачања покрета несврстаних, који је своју кулминацију достигао на Конференцији у Каиру, као и позитивним одјецима тог скупа по међународни положај Југославије. Рад се заснива на истраживању архивске грађе из релевантних фондова Архива Југославије и Дипломатског архива Министарства спољних послова, као и на анализи одговарајуће научне и стручне литературе.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Југославија, Сједињене Америчке Државе, Јосип Броз Тито, Линдон Џонсон, несврстане земље, Совјетски Савез, билатерални односи

РЕЗИМЕ: Током мандата Џона Ф. Кенедија, америчка политика према Југославији заснивала се на концепту „меке моћи”, односно пружању економске и политичке помоћи ради подстицања либерализације и удаљавања од совјетске сфере утицаја. Упркос социјалистичком карактеру југословенског режима, америчка администрација показивала је прагматизам и вољу за сарадњом, с циљем приближавања Југославије Западу. Долазак Линдона Џонсона на власт означава прелазак на реалистички модел спољнополитичког деловања, утемељен у теоријама политичког реализма, који се заснива на условљавању помоћи јасним усаглашавањем југословенске спољнополитичке оријентације са америчким стратешким интересима. Иако је концептуални приступ био другачији, основни циљ, очување југословенске независности и стабилности кроз подршку Титовом моделу „независног комунизма“, остао је непромењен. Док је економска и културна сарадња била стабилна, политички односи су постајали обострано опрезнији. Америчка страна је задржала скептицизам према југословенском комунизму, док је Југославија све отвореније критиковала америчку политику интервенционизма. Џонсонова политика задржала је основне оквире Кенедијевог приступа, али с наглашеном прагматичношћу и измењеним приоритетима. Југословенска спољна политика остала је флексибилна, балансирајући између блокова и доследно се ослањајући на принципе несврстаности током Хладног рата.