АПСТРАКТ: Ослањајући се на већ доступне и новоотворене британске архивске изворе, као и на мемоаре појединих учесника, аутори реконструишу догађаје у вези са такозваном Каирском афером, са посебним освртом на положај појединих генерала и подршку коју су добијали из војних кругова у Уједињеном Краљевству. Покушај државног удара, познат као Каирска афера, као и обим британског учешћа у њему, до сада нису били у потпуности описани и анализирани.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Каирска афера, пуч, влада у емиграцији, Други светски рат, Душан Симовић, Слободан Јовановић, Велика Британија, СОЕ, Југославија.

РЕЗИМЕ: Многи догађаји из историје Другог светског рата су мање или више познати, али ретко који од њих је толико заобиђен у историографији као што је то случај са Каирском афером. Тај догађај представља противуставно и противдржавно деловање са одликама пуча који се одиграо током 1942. године у делу Југословенске војске ван Отаџбине, претежно на простору данашњег Египта. Афера је отпочела као политичка криза и пад Душана Симовића, потом је имала све елементе побуне дела војних ефектива, да би на крају прерасла у међудржавни спор. У првој етапи ратних дешавања она је била највећи изазов како за Владу Краљевине Југославије у емиграцији, тако и за саму круну. Иако су поједини актери оставили своје мемоарске записе у којима су се дотицали дешавања у јединицама Војске Краљевине Југославије, претежно у Египту, мало ко од њих је успео да проникне у позадину и суштину те побуне. Општа теза која је деценијама била присутна јесте да је у питању био спор старијих и млађих пучиста од 27. марта, генерала и мајорске лиге, или пак браће Мирковић са браћом Кнежевић, где су ови потоњи извојевали превласт. Ситуација је била сасвим другачија. Цео тај, за Владу Краљевине Југославије у емиграцији веома несрећан и суштински поражавајући случај побуне дела војних ефектива, није се у потпуности одигравао ни на начин на који су га у својим списима представљали Слободан Јовановић и дипломата Коста Ст. Павловић. Они сасвим исправно уочавају, а једни су од најважнијих актера, да су у питању некохерентне групе које спајају само основна начела, а све имају своје појединачне интересе и жеље. Код дела побуњеника вероватно је преовладала жеља за очувањем стеченог поретка пре него положаја (Илић), код других жеља за апсолутном политичком (Симовић) или стварном влашћу (Мирковић). Међутим, тек увидом у британску архивску грађу можемо да стекнемо свеобухватнији увид у дешавања која су претходила Каирској афери и збивала се током ње, али и да идентификујемо управо структуре у Војсци Велике Британије које су без сваке сумње били и иницијатори и главни ослонац генерала Боривоја Мирковића, који је предводио ову неодговорну авантуру са великим последицама по положај Владе Краљевине Југославије у Великој Британији. Из те новодоступне архивске грађе могу се у британској војсци идентификовати главни заштитници и ментори побуњеника. Њих је предводио Том Маплбек, некадашњи ваздухопловни британски аташе у Београду, који је деловао у Каиру, уживајући пуну подршку британског војног врха.