АПСТРАКТ: Ислам на Балкану представља најважније империјално наслеђе Османског царства. Код муслимана, за разлику од хришћана, приметно је кашњење у изградњи националног идентитета. Први значајнији облици формирања заједничке етничке свести и национализације уследили су у контакту са администрацијом хришћанских земаља. Поменуту логику следила је и мала муслиманска заједница из југозападне Србије. У самом почетку, тај идентитет је карактерисало практиковање религије и верских принципа ислама, као и заштита његовог наслеђа, да би у каснијем временском периоду, услед секуларизације, тај идентитет попримио карактер истицања културног наслеђа, обичаја и образаца понашања створених у претходном периоду. У раду је представљен и анализиран процес развоја и формирања етнонационалне свести муслимана југозападне Србије кроз процес дугог трајања.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: модерност, етницитет, националност, муслимани, Бошњаци, Санџак, Рашка област

РЕЗИМЕ: У раду је представљен и анализиран процес развоја и формирања етнонационалне свести муслимана југозападне Србије кроз процес дугог трајања (longue durée). Ислам на Балкану представља најзначајније царско наслеђе Османског царства. Појавом ислама на простору југозападне Србије отпочео је и процес етничке диференцијације. Након слома Османског царства муслимани југозападне Србије нашли су се под управом хришћанске Србије, а потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије. Институционални оквир краљевине омогућио је очување, даље снажење и развијање специфичности идентитета локалних муслимана. У том смислу градила се свест о потреби очувања ислама, везаности за ове просторе и „српство као друго” у идентитетском одређењу. Тиме су створени почетни обриси колективног идентитета који је, услед заједничке судбине и историјског искуства, учвршћен током Другог светског рата. Институционални оквир социјалистичке Југославије омогућио је даље сазревање идентитета. Секуларизација, као последица марксистичке идеологије, имала је значајну улогу у томе да идентитет прерасте из верске у националну групу. Присутна флуидност у националном одређењу до почетка осамдесетих година превазиђена је. Кључна трансформација у етнонационалном одређењу десила се деведесетих година. Национална свест грађена је на премиси негирања српског порекла, истицању и преувеличавању своје обесправљености, како од државе, тако и комунистичке партије, и страдању у претходним ратовима. Повезивање са босанскохерцеговачким муслиманима исказано је у промени националног имена у Бошњак. До пописа из 2002. године национално име Бошњак готово је у потпуности прихваћено. Данас су Бошњаци интегрисани у државне институције Републике Србије и несметано, наглашено и без проблема исказују свој идентитет.