АПСТРАКТ: Заоштравање совјетско-југословенског сукоба оставило је дубок траг и на јужнословенске мањине у Мађарској. Државни органи безбедности и органи реда уопштено су их сматрали непоузданима и означавали као „Титову пету колону“. Државна управа за заштиту (Államvédelmi Hatóság – ÁVH) започела је појачан надзор над селима у Бачком троуглу и над Јужним Словенима који су тамо живели. Они су третирани као непоуздани елементи и полазило се од претпоставке да ће, због своје етничке припадности, сви подржавати Југославију и југословенско руководство у сукобу. Међутим, њихови односи са АВХ-ом били су знатно сложенији. Овај чланак осветљава поједине аспекте тог сложеног односа у такозваном пограничном подручју Бачког троугла, које је из перспективе државне безбедности имало прворазредни значај. На основу мађарске архивске грађе, рад настоји да открије критеријуме на основу којих су овдашњи Јужни Словени регрутовани, као и задатке за које су били ангажовани. Потом се анализирају судски процеси вођени против Јужних Словена. Посебна пажња посвећена је и етничким Мађарима који су се из Југославије преселили у Мађарску у последњим годинама Другог светског рата или непосредно након његовог завршетка. Како су потицали из Југославије, и они су, попут Јужних Словена, у очима Државне управе за заштиту сматрани непоузданима. Рад се укратко осврће и на њихову судбину након 1953. године.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: јужнословенске мањине у Мађарској, Бачки троугао, мањине и државна безбедност, совјетско-југословенски сукоб, мађарско-југословенски односи

РЕЗИМЕ: Како се совјетско-југословенски сукоб развијао, а мађарско-југословенски односи почели да се погоршавају, Државна управа за заштиту (Államvédelmi Hatóság – ÁVH) започела је појачан надзор над селима у Бачком троуглу и над Јужним Словенима који су тамо живели. Они су сматрани непоузданим елементима и полазило се од претпоставке да ће, због своје етничке припадности, сви подржавати Југославију и југословенско руководство у том сукобу. Међутим, њихови односи са АВХ-ом били су знатно сложенији. АВХ их није само пажљиво надзирала, већ је међу њима регрутовала и доушнике, шпијуне и агенте. Иако није могуће створити потпуну слику о томе колико је људи било ангажовано у својству обавештајних сарадника, доушника или агената, нити колико су ефикасно обављали своје задатке, примери наведени у овом раду показују да су поседовали различите карактеристике које су их чиниле погодним за шпијунирање у локалном окружењу или за извршавање задатака на југословенској територији. Свакако је била предност ако је неко био јужнословенске националности или је потицао из Војводине, ако је знао српскохрватски језик и имао везе међу јужнословенским мањинама или међу исељеницима из Југославије, ако је поседовао земљу у близини границе, био познат у заједници или уживао углед међу локалним становништвом. Ради застрашивања локалних заједница, АВХ је хапсила, интернирала и осуђивала Јужне Словене на дугогодишње затворске казне, нарочито у случајевима када су били учитељи у мањинским основним школама или чланови и локални функционери Мађарске комунистичке партије и Демократског савеза јужних Словена у Мађарској. АВХ је такође настојала да ове процесе повеже са Рајковим процесом или са личностима познатим на националном нивоу. АВХ је била сумњичава и према етничким Мађарима који су потицали из Војводине. И њих је регрутовала као шпијуне и доушнике. Као и Јужни Словени, и они су били означавани као „Титова пета колона“. Њихова рехабилитација била је дуготрајна и у многим случајевима њихови предмети су разматрани тек након гушења револуције 1956. године, у време Кадарове ере, иако су извори о даљем току њихових живота веома оскудни. Временом чак ни органи унутрашње безбедности више нису сматрали важним да прате њихов свакодневни живот. Њихови животи су се, из вртлога историје, вратили у оквире приватне сфере.