АПСТРАКТ: Овај чланак бави се променама у ставовима водећих југословенских комуниста о концепту историјског компромиса који су дефинисали италијански комунисти у периоду 1972–1980. године. Текст је настао са циљем да доведе ове промене ставова, које су биле у вези са дубоким унутрашњим променама партијске идеологије Савеза комуниста Југославије, у везу са постепеним напуштањем оних политика које је југословенска партија установила са циљем да утиче на развој сарадње Комунистичке партије Италије и Хришћанске демократије. Како би се ове промене поставиле у одговарајући историјски и друштвени контекст, овај чланак ослања се на упоређивање резултата архивског истраживања са резултатима истраживања која чине део коришћеног скупа релевантне научне литературе из различитих области друштвених и хуманистичких наука.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Историјски компромис, Савез комуниста Југославије, Комунистичка партија Италије, Јосип Броз Тито, Енрико Берлингуер

РЕЗИМЕ: Ставови југословенских комуниста о сарадњи Комунистичке партије Италије са Хришћанском демократијом радикално су се променили у историјском периоду 1972–1980. године. Истовремено, мењали су се и подразумевани оквири значења самог појма историјског компромиса, који је био централни концепт у плановима о сарадњи италијанских комуниста и демохришћана. Суочавање са последицама друге политичке кризе, као и са новим друштвеним и културним феноменима касних шездесетих и раних седамдесетих година, мењало је политичке позиције двеју највећих политичких партија у Италији, као и њихове ставове о могућностима постизања или проширивања компромиса. У исто време, дошло је до значајних промена саме партијске идеологије Савеза комуниста Југославије. Ове идеолошке промене могле су, уз бројне друге факторе, допринети промени доминантних перцепција југословенских комуниста о програмима историјског компромиса и властитом учешћу у њиховој реализацији. Југословенска партија, која је почетком деценије била спремна да дефинише програме финансијске помоћи како би покушала да утиче на развој односа политичких фактора у Италији, крајем исте деценије готово у потпуности напушта овакве покушаје и, у извесној мери, интересовање за исход политичке кризе у Италији. Истовремено, југословенски комунисти развили су критичке ставове према самој идеји о сарадњи италијанских комуниста са партијама умерене левице или деснице у Западној Европи, и уместо тога покушавали да играју улогу посредника при поновном зближавању италијанских комуниста са владајућим партијама Источног блока.