АПСТРАКТ: Овај рад истражује учешће Савеза комуниста Југославије на Конференцији комунистичких и радничких партија Европе 1976. године, анализирајући ову активност у светлу ширих спољнополитичких принципа и ангажмана Југославије. Конференција је у Београду била виђена као прилика за афирмацију југословенских спољнополитичких принципа, што је кроз савезништво са Комунистичком партијом Италије у великој мери и остварено. Завршни документ конференције у пуноћи је афирмисао аутономију националних комунистичких партија. Ипак, овај успех се показао привременим. У раду се закључује да је конференција, иако симболичка прекретница за југословенску спољну политику, у суштини представљала Пирову победу у широј борби за аутономију унутар комунистичког покрета.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Југославија, Тито, комунизам, Европа, аутономија, Берлинска конференција 1976, еврокомунизам, Комунистичка партија Италије (КПИ), КЕБС, Хладни рат

РЕЗИМЕ: Учешће Југославије на Конференцији комунистичких и радничких партија Европе, одржаној у Берлину 1976. године, представљало је значајан заокрет у дотадашњој југословенској политици према комунистичком покрету. Након деценија дистанце од совјетског блока и мултилатералних комунистичких скупова, одлука да се прикључи овом састанку деловала је изненађујуће. Ипак, како овај рад показује, такав потез није био израз промене идеолошког курса, већ део шире југословенске спољнополитичке стратегије. Током седамдесетих година Југославија је, у контексту глобалног детанта, у све већој мери посматрала Европу као простор од посебног значаја. Поред најважнијих активности у оквиру процеса КЕБС-а, учешће на комунистичкој конференцији представљало је још једну прилику за промоцију сопствених принципа, пре свега аутономије, равноправности, немешања и различитих путева ка социјализму. У сарадњи са Комунистичком партијом Италије, Југославија је одиграла кључну улогу у формулисању завршног документа конференције. Стога је документ у великој мери одражавао ставове такозваног аутономистичког блока, усредсређеног на промоцију суверености партија. Иако је конференција протекла у духу привидног јединства и сагласја о принципу аутономије, каснији догађаји показали су да је Совјетски Савез више учинио тактички него суштински уступак. Совјети су убрзо почели да нападају западне комунистичке партије због њихове аутономистичке оријентације. Јосип Броз Тито је покушавао да ублажи конфликт, али без дугорочног успеха. Совјетска интервенција у Авганистану 1980. године означила је крај сваке илузије о могућем компромису, а принципи о којима се говорило у Берлину остали су махом мртво слово на папиру. У том смислу, берлинска конференција представљала је важну дипломатску победу за Југославију, али и последњи тренутак у коме су принципи аутономије имали ширу платформу унутар комунистичког покрета. Победа је била симболична и краткотрајна, једна Пирова победа у борби која је, у коначници, изгубљена.