АПСТРАКТ: Овај рад има за циљ да преиспита став Римокатоличке цркве према српском православном становништву у периоду који је претходио успостављању Независне Државе Хрватске. Због широког хронолошког и географског оквира теме, анализа је усмерена на студије случаја, укључујући питање унијаћења, улогу католичког свештенства у хрватском националном покрету, Конкордат између Југославије и Ватикана, као и Католичку акцију. Испитивањем ових кључних тачака, рад настоји да сагледа културну, политичку и идеолошку динамику односа Католичке цркве према српском православном становништву. Такође, истраживање указује на одређене континуитете у овом односу, који кулминирају прогонима, угњетавањем и геноцидом над српским народом током постојања Независне Државе Хрватске.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Римокатоличка црква, Српска православна црква, унијаћење, Хрватска, Славонија, католичко свештенство, Конкордат, Католичка акција
РЕЗИМЕ: Овај чланак изнова разматра однос Свете столице према српском православном становништву на Балкану од периода контрареформације до међуратног раздобља, истичући начин на који се верска политика преплитала са настајућим националним идеологијама. Напори Римокатоличке цркве да православне хришћане доведе под сопствено окриље интензивирали су се током 19. века. Након распада Аустроугарске и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Света столица се суочила са измењеним политичким и верским окружењем, које је карактерисало одсуство постојећих конкордатских споразума, као и појачане међуверске тензије и нарушени однос цркве и државе. Неуспешни преговори о Конкордату са Југославијом нису само разоткрили дубоке конфесионалне поделе, већ су и учврстили католичку перцепцију сопствене маргинализације, подстичући националистичка осећања. Мобилизација католичких лаичких организација додатно је политизовала верски идентитет, усклађујући интересе Цркве са хрватским националним циљевима. До касних тридесетих година 20. века, нерешене тензије између Свете столице и југословенске државе, испољене кроз застоје у преговорима, неуспелу интеграцију и растуће неповерење, допринеле су стварању идеолошких предуслова који су омогућили каснију радикализацију под усташким режимом.