Апстракт: У раду се на основу до сада некоришћене грађе из Библиотеке у Женеви реконструишу активности Међународне антикомунистичке антанте, познатије као Лига Обера, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Указује се на начине на које је ова утицајна међународна организација са седиштем у Швајцарској настојала да оствари утицај на међуратну југословенску државу и политичке актере у њој. Истовремено, показује се да, иако је државни врх помало помагао активности Лиге Обера и учествовао у њеном оснивању, он није докраја пружио подршку овој организацији, те да је југословенска филијала основана тек 1929. године, у потпуно другачијим политичким околностима.

Кључне речи: антикомунизам, Лига Обера, Међународна антикомунистичка антанта, руска емиграција, Краљевина СХС/Југославија

Резиме: Готово од свог настанка, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца налазила се у трајном сукобу са комунистичком идеологијом и њеним носиоцима. Након кратког периода легалног рада, Комунистичка партија Југославије је забрањена 1920. године. У илегали ће остати све до слома Краљевине у Априлском рату 1941. године. Упркос чињеници да су постојале бројне тачке неразумевања између бројних режима који су се налазили на власти током прве деценије њеног постојања, елите на власти у Краљевини СХС, на челу са самим краљем Александром Карађорђевићем, остајале су трајно и непомирљиво антикомунистички опредељене. Имајући такву климу у земљи у виду, женевска Међународна антикомунистичка антанта (ЕИА), основана 1924, настојала је да оствари контакт и сарадњу са југословенским властима. Након првих додира, у Женеви је изгледало као да је оснивање југословенске филијале само питање времена. Контакти са југословенским представницима углавном су одржавани преко почасног конзула Краљевине СХС у Женеви Николе Петровића, али је и Стални биро ЕИА водио преписку са бројним личностима и представницима организација из Краљевине СХС. Обезбеђена је подршка утицајног посланика у Паризу Мирослава Спалајковића, након чега је и југословенска влада започела са редовном годишњом субвенцијом рада Антанте. Међутим, упркос великом ентузијазму Теодора Обера и његових сарадника, оснивање југословенске секције одужило се све до средине 1929. године. Иако није мањкало потенцијалних сарадника, озбиљне подршке није било. Много конкретнији и агилнији били су руски емигранти, из чијих редова је коначно и потекла иницијатива за оснивање центра ЕИА у Југославији.