Апстракт: Када је концепт сукоба на књижевној левици први пут формулисан почетком 1970-их, изазвао је бројне контроверзе и методолошке примедбе. Након распада Југославије, све те критике су утихнуле, а сукоб је стекао статус канона – неупитног историјског извора и постао део наставног програма за средње школе у Хрватској. Пратећи културно-историјске токове у Југославији током седамдесетих и осамдесетих година, настојимо да осветлимо процесе који су довели до формирања овако једностраног и поједностављеног становишта. На овој етапи, за нас је много важније питање рецепције самог концепта него његово преосмишљавање, које ће у сваком случају, раније или касније, морати да дође на дневни ред.

Кључне речи: Сукоб на књижевној левици, Мирослав Крлежа, Станко Ласић, југословенска књижевност, покрет социјалне литературе, „Антибарбарус”, стаљинизам, револуција

Резиме: Мирослав Крлежа, као централна личност Сукоба на књижевној левици, наставља да живи у 21. веку широм Словенског југа. Упркос бројним спорењима, у званичним хрватским круговима преовлађује став који се некада сматрао ревизионистичким: „Крлежа је најближи оној скупини интелектуалаца коју Зорица Стипетић назива левом интелигенцијом, оном која се понекад приближава, али се не поистовећује са револуционарним покретом, остајући везана за демократску грађанску традицију.” Што се тиче сукоба на књижевној левици, онако како га је Ласић формулисао пре више од пола века, временом је добио митски карактер, не само као канонска истина, већ и као језгро културно-историјског идентитета модерне хрватске нације. Тај се наратив може сажети овако: у предратним сукобима на левици, захваљујући доследности најзначајнијег хрватског писца, посађено је семе из кога ће, након сукоба Тито–Стаљин, израсти југословенски модернизам. „Елегантни прелаз са соцреализма на високи модернизам не би био могућ да тијеком сукоба на књижевној левици није створена база нове естетске идеологије.” Крлежина улога остаје кључна и после рата јер он инсистира „на наставку дискусије о могућој политичкој улози књижевне уметности и победи либералне левичарске струје”. Када се Партија почетком седамдесетих година одлучи за „стаљинистичку редогматизацију”, ову демократску традицију настављају хрватски пролећари, чије идеје коначно побеђују у рату током деведесетих. Тако Хрватска улази у нови век као независна и демократска нација, једнако удаљена и од фашистичког и од комунистичког наслеђа, савршено усклађена са културном политиком ЕУ.

Сукоб на књижевној левици тако постаје мање историјски догађај, а више културни мит, у функцији легитимисања одређене визије хрватског националног идентитета. Управо зато, критичко преиспитивање Ласићевог концепта остаје од кључне важности за разумевање не само Крлежиног наслеђа, већ и шире историје југословенског културног простора. Та нова ревизија мораће да обухвати све оне примедбе које су се могле чути већ почетком седамдесетих – о неисторијском сагледавању ситуације, проблематичној периодизацији, занемаривању српских писаца и других авангардних струја, али и да уважи Крлежину властиту тезу из Промеморије истраживачима према којој сукоб није имао политичку ни идеолошку димензију, већ је превасходно био личне природе.