Апстракт: Почетком 50-их година југословенско руководство је, пред изазовом снажне спољнополитичке изолације, грчевито тражило путеве ка пробоју на међународном пољу, посебно на Западу. У том погледу контакти са разним представницима западноевропске левице били су драгоцени. Рад представља покушај историографске анализе једне, науци мање познате, епизоде у политичкој делатности Милована Ђиласа, тј. његове улоге у плану југословенског руководства да преко шпанских (емигрантских) дисидената и њихове политичке организације Покрета социјалистичке акције (MAС) успостави потенцијални утицај на западну политичку сцену.

Кључне речи: Милован Ђилас, шпански емигранти, комунистички дисиденти, Покрет социјалистичке акције

Резиме: У ситуацији апсолутне политичке, економске и војне изолација са Истока, од СССР-а и његових сателита, после Резолуције Информбироа 1948, југословенско руководство било је принуђено да тражи алтернативне путеве за дипломатски и политички „пробој“ у свет, што је подразумевало стицање нових савезника, посебно оних на Западу. Једна од тих алтернативних могућности била је и западноевропска социјалистичка и социјалдемократска левица, која је после Другог светског рата у Западној Европи била у успону. Као снаге оне левице које нису биле под совјетским утицајем или контролом, југословенском вођству се учинила као погодна за сарадњу. Тако је у првој половини 50-их година дошло до контакта и сарадње са водећим социјалистичким партијама на Западу. Једна од опција били су и западноевропски комунистички дисиденти, односно отпадници од комунистичких партија Италије, Шпаније и Немачке. Милован Ђилас, водећи партијски идеолог и један од најутицајнијих људи из врха југословенске власти, био је у то време задужен за контакте са западном левицом, као председник Спљонополитичке комисије ЦК КПЈ. Посебан процес сарадње остварен је у том периоду и са шпанским емигрантима и дисидентима из редова Комунистичке партије Шпаније. Ова група дисидената формирала је почетком 50-их своју политичку организацију, Покрет социјалистичке акције (МАС), са којом је југословенска страна одмах успоставила везе и почела да их помаже и финансира. Целокупан процес сарадње од неколико година (до 1953) одвијао се преко Спољнополитичке комисије и њеног шефа Милована Ђиласа. Сарадња је обављана путем индивидуалних контаката, посета делегација, састанака, размена мишљења итд. Када МАС, пре свега због хетерогености и нејединства вођства, није показао резултате, југословенска страна је престала да га помаже, а покрет се постепено угасио. Ђиласова улога састојала се не само у координисању сарадње и организацији контаката, већ и у саветима, примедбама, идеолошким и политичким „интервенцијама“, што је као „метод“ рада не само знатно обогатило искуство југословенске (тајне) активности на пољу спољне политике, већ и допринело ширењу утицаја на разне политичке кругове на Западу.