Апстракт: Пандемије шпанске грознице је од 1918. до 1920. године захватила целу планету. Од њених последица умрло је око педесет милиона људи, највише током јесени 1918. Болест није заобишла ни становништво у окупираној Србији. Ескалирала је по пробоју Солунског фронта, а врхунац je достигла у тренуцима одушевљења због ослобођења. Иако је пандемија однела бројне жртве, у свету јој дуго није посвећивана пажњу коју заслужује, а у Србији још дуже. Циљ овога рада је да, уз општи наратив о току и последицама шпанске грознице, укаже на вишедеценијско занемаривање пандемије у светској, и једновековно занемаривање у српској историографији, као и на узроке тог занемаривања.

Кључне речи: епидемија, пандемија, шпанска грозница, занемаривање, Србија, Први светски рат

Резиме

Шпанска грозница се од 1918. до 1920. године ширила целом планетом у четири таласа. Од њених последица умрло је око педесет милиона људи, највише током јесени 1918. године, у време налета другог таласа пандемије. То је представљало око 3% светске популације. Смртност је била највећа у неразвијеним земљама, где је умрло и до 5%, па и више становника. У Европи је умрло око 1,1%, а у САД 0,5% становништва. Упркос великој смртности, пандемија је убрзо по њеном окончању заборављена, а историографска истраживања о њој су запостављена. До тога је дошло зато што се шпанска грозница појавила пред крај Првог светског рата. После вишегодишњих ратних страдања људи су се навикли на тешкоће, изгубили емпатију и развили својеврстан стоицизам. Смртоносна болест је доживљавана као само једна од ратних страхота, а по окончању рата завладала је општа еуфорија која је потиснула негативна осећања. Зато су у први план истраживања постављени само војни и политички аспекти рата. Интересовање историчара за шпанску грозницу настаје пола века касније, са јачањем друштвене историје и појавом „великог страха” изазваног појавом пандемија азијског и хонгконшког грипа. Интересовање се додатно појачава почетком 21. века, са ширењем нових пандемија, а потом и са приближавањем стогодишњице страдања. Упркос томе, у српској историографији пандемија је и даље остала занемарена. Веома ретки чланци о њој, као и немалобројна сећања, нису били запажени. Преовладао је став да, за разлику од епидемије тифуса из 1914/15. године пандемија шпанске грознице није пуно угрозила становништво Србије. Детаљна истраживања, за различите делове Србије, започета тек 2020. године, са појавом „великог страха” у време пандемије ковида 19, реализована првенствено анализама матичних књига умрлих, негирала су овај став. Указала су да је у Србији од последица шпанске грознице умрло више од 100.000 цивила, односно око 3% становништва, што је знатно више од европског, а на нивоу светског просека. Та страдањанису била мања од страдања изазваних епидемијом тифуса, а на известан начин су била и већа. Разлоге за једновековни заборав и запостављање видимо у истим разлозима који су до седамдесетих година прошлога века постојали у свету, али и у другим додатним узроцима. Међу њих спадају, с једне стране, закаснели развој друштвене историје у Србији, али и изостанак „великог страха” с почетка двадесет првог века, а с друге стране, императив да се у држави на чијој територији су се током свих ратних година одигравали веома турбулентни догађаји, што више расветле војни, политички и дипломатски токови Великог рата. Уз то бављење епидемијом тифуса из 1914/15. године заокупило је велику пажњу истраживача, што је потиснуло све друге епидемијске недаће.