Апстракт: Епископска служба др Николаја (Велимировића) у Охридско-битољској епархији, основаној 1931. године, обиљежена је свестраном природом његове личности. Иако се доласком у Македонију он окренуо мистицизму и молитвеном животу праћеним неуморним писањем, његова дјелатност се није могла ограничити само на уско схваћене црквене послове. У епархији обиљеженој великим сиромаштвом, али и богатим историјским и културним насљеђем, развио је широку социјалну и мисионарску дјелатност. Његова несвакидашња личност, реторичка вјештина и ерудиција остављалe су утисак и привлачилe пажњу јавности, а изражавање ставова у вези са црквеним, друштвеним и државним питањима доводило га је и у сукоб са властима, нарочито 1937. и 1938. године.

Кључне ријечи: eпископ др Николај (Велимировић), Охридско-битољска епархија, Српска православна црква, мисионарска дјелатност, добротворни рад, национални рад, сукоб са црквеним врхом

Резиме

Налазећи се на челу новоосноване Охридско-битољске епархије у периоду 1931–1936. и до 1938. као њен администратор, епископ др Николај (Велимировић) наставио je све основне правце дјелатности које је започео доласком у Охрид, деценију раније. Радио је на побољшању дисциплине свештенства и богослужбеног живота, придобијао вјернике за монашки живот, пратио и помагао рад битољске Богословије и развио широку мисионарску дјелатност путем мисионарских писама, црквене штампе и других дјела на теме из православне побожности. Важан аспект његовог рада био је добротворни ангажман који се огледао, поред осталог, и кроз оснивање сиротињске кухиње и дјечијег сиротишта. Као изузетан ерудита, бесједник и харизматик, привлачио је бројне посјетиоце, домаће и стране, у Македонију, а био је активан и на пољу српско- бугарског црквеног и међудржавног зближавања након сукоба у Првом свјетском рату. Настојао је да очува и афирмише српске црквене и националне традиције, посебно оне које су се тицале борбе за ослобођење и уједињење. Повремено је критиковао регионалне, па и највише државне али и црквене власти. У отворени сукоб са државним властима ушао је 1937, као непомирљиви противник склапања конкордата са Ватиканом, док је у сукоб са врхом СПЦ ушао наредне 1938. године, због противљења постигнутом компромису са државом у вези са истим питањем. Управо током тог сукоба одузето му је администрирање Охридско-битољском епархијом. На тај начин је завршен врло плодан рад еп. Николаја у „јужним крајевима”, у којима је, по сопственом признању, провео најбоље године живота. Био је то несумњиво период када је од религијског мислиоца склоног еклектицизму постао православни теолог све више окренут аскези и мистицизму.