Апстракт: Овај рад анализира понашање две највеће националне мањине у Југославији током Другог светског рата, са фокусом на њихове колаборационистичке тенденције. Такође, он трага за разлозима због којих су послератне комунистичке власти примениле неједнаке казнене мере према етничким Немцима и етничким Албанцима, упркос сличностима у њиховој сарадњи са окупаторским снагама.

Кључне речи: етнички Немци (фолксдојчери), етнички Албанци, Југославија, комунисти, Други светски рат

Резиме

Други светски рат је донео значајне промене Југославији, а пре свега успон југословенских комуниста који су у сукоб ушли са циљем да дођу на власт и изврше друштвене промене решавајући национално пи­тање, једно од главних спорних питања током међуратног раздобља. Ко­мунисти су намеравали да свим етничким групама обезбеде национална права, при чему су националне мањине добиле сва права изузев права на самоопредељење које је било резервисано за југословенске народе, а и то само у теорији. Без обзира што су највеће националне мањине сарађивале са окупаторима, нове власти после рата нису поступале са њима на исти начин, због чега су се фолксдојчери и Албанци нашли на супротним по­ловима те политике. Иако је њихов грех био исти, први су сурово кажње­ни док је другима све опроштено и заборављено. У већини случајева ут­врђена је појединачна кривица, али је за фолксдојчере казна била скоро општа, док је за Албанце опроштај био готово општи. Први су збрисани као заједница, док су други постајали све утицајнији покрајински фак­тор, који ће чак од краја шездесетих година остварити утицај и на савез­ном нивоу. Разлоге за ово треба тражити делом у спољној политици: Не­мачка је и даље виђена као потенцијална опасност у будућности, док је Албанију требало придобити као будућег савезника и/или члана једне шире федерације. Део разлога тицао се унутрашње политике и био је ус­ловљен самим бројем, способношћу за оружани отпор, густином насеље­ности мањинског становништва, уделом у укупном становништву Војво­дине, односно Косова и Метохије, материјалним положајем сваке од тих мањина, потребом да се докаже веродостојност националне политике и другим факторима. Иако је од почетка педесетих година инклузивна мањинска политика протегнута и на фолксдојчере, већина их је одбила да се интегрише због болних сећања, изостанка реституције одузете имо­вине, живота под сталном сумњом и презиром у свакодневном животу, као и зато што су њихови рођаци и пријатељи већином били у иностран­ству. После почетног отпора, припадници албанске националне мањине су прихватили понуђену интеграцију: укључивање се претворило у ин­филтрацију, а на крају у подривачку делатност.