Апстракт: У овом постхумно објављеном есеју, професор Трајан Стојановић истражује разлоге за кризу модерности на Балкану, од касне антике па до модерног доба. Стојановић приступа теми како из микроисторијске перспективе, тако и са становишта транснационалног и глобалног историчара који је непрекидно у дијалогу са другим дисциплинама. Он разматра начин развоја премодерних балканских нација и њихових средњовековних држава под утицајем царских освајања (римског, византијског и османског). Указујући на (дис)континуитете и анализирајући балканска друштва током османског периода, он разматра и пи­тање друштвено-економске заосталости. Супротно устаљеним схватањима, идеје просветитељства стигле су на Балкан и ути­цале на регион који је, додуше, покушао да копира спољне, ино­стране моделе. Након протестантске реформације, а нарочито Француске револуције, у интерпретацији Трајана Стојановића у Европи су се појавила два модела модерности: „Европа I“ (Европа слобода, односно привилегија) и „Европа II“ (Европа слободе). Стоjановић тврди да су међу православним хришћанима на Бал­кану поборници модерности били склонији идеалима Европе II.

Кључне речи: Балкан, модерност, Европа, Османско царство, просветитељство, тотална историја

Резиме

Професор Трајан Стојановић у овом постхумно објављеном есеју истражује разлоге за кризу модерности на Балкану, од касне антике до савременог доба. Његов приступ тоталне историје, повезан је са фран­цуском школом Анала, којој је Стојановић као бивши студент Фернан­да Бродела припадао и о којој је писао. Есеј дискретно прелази кроз раз­личите историјске епохе, између историје, археологије, антропологије, социологије, филозофије и политичких наука, између Балкана, Европе и Блиског истока, али и између микро и глобалне историје, користећи радове на енглеском, француском, немачком и српскохрватском језику. Стојановић разматра предмодерно порекло балканских нација, преки­де изазване царским (римским, византијским, османским) освајањима и континуитете који су их надживели. Чланак представља значајан до­принос текућим расправама о модерности у Србији и бившој Југосла­вији. На пример, Стојановић указује на то да османизам, без обзира на своју реформистичку природу, није представљао цивилно друштво, и по­казује, као и у другим својим радовима, да Балкан није остао изолован од утицаја западне интелектуалне револуције. Још у последњој деценији петнаестог века, штампарске пресе су уведене у Црну Гору, док су идеје просветитељства доспеле до Срба, Грка и Румуна углавном захваљујући њиховим сународницима из Хабсбуршке Монархије. Стојановић такође показује како су глобалне економске кризе из деветнаестог и двадесетог века краткорочно и дугорочно утицале на балканске економије и друштва. Расправа о кризи модерности у Европи, или по интерпретацији профе­сора Стојановића, две Европе: „Европе I“ слобода, односно привилегија, која је била фаворизована у протестантским деловима континента, и „Ев­ропе II“, идеала слободе из Француске револуције, која је имала велики утицај међу православним хришћанским народима 19. века, чини цен­трални део чланка. Стојановић такође разматра постверсајски поредак и хабзбуршко наслеђе, настојећи да објасни нестабилност која је насту­пила након 1918. године на Балкану и шире.