Апстракт: Привреда и банкарски сектор Југославије претрпели су значајне промене услед уставних амандмана донетих крајем шездесетих година, који су комерцијалне банке редефинисали као универзалне финансијске институције. Ове промене су такође довеле до стварања система народних банака у свакој републици и покрајини, чиме су значајно смањене ингеренције Народне банке Југославије. Устав из 1974. године учврстио је ове реформе и промовисао концепт „договорне економије“. Са растућом аутономијом националних банака, моћ Народне банке у области монетарне политике је слабила. Управо у то време, посебну улогу добија Удружење банака Југославије које кроз свој билтен, а касније и стручни часопис, прати кључне промене у банкарском сектору. Анализом часописа Југословенско банкарство по први пут добијамо прецизнију слику наведених промена, као и оних из периода трансформација банака у акционарска друштва крајем осамдесетих година 20. века.
Кључне речи: југословенско банкарство, српско банкарство, самоуправљање, економски развој, банкарски сектор, часопис
Резиме
У периоду од 1971. до 1980. године, југословенски банкарски сектор, како је детаљно приказано у Југословенском банкарству, играо је важну улогу у економском и друштвеном развоју земље. Банке су биле кључне у финансирању инфраструктурних пројеката, индустријског раста и друштвених иницијатива, обезбеђујући дугорочна улагања која су подржавала привреду. Оне су финансирале различите секторе, од станоградње до индустријске експанзије, уз непрекидну процену оправданости улагања. Овај период је такође обележен развојем тржишта капитала, уз активно учешће банака у емисијама обвезница, док су грађани постали значајни инвеститори. Југословенске банке су све више биле повезане са међународним финансијским токовима, узимајући у обзир искуства развијених земаља као што су САД, Јапан и Француска. Ова глобална оријентација помогла је побољшању спољне трговине и извоза, интегришући Југославију у глобални економски систем. Банке су такође прихватале иновације, уводећи финансијске инструменте као што су лизинг, факторинг и маркетинг, истовремено унапређујући информатичке системе како би увеле технолошки напредак у банкарску праксу. Упркос снажном економском расту, банкарски сектор се суочавао са изазовима, укључујући проблеме у расподели прихода, као и растући ниво задужености. Монетарна политика била је фокусирана на обезбеђивање ликвидности како би се подржало даље кредитирање, позиционирајући банке као кључне актере у остваривању економских циљева. Од 1981. до 1991. године, банке су наставиле да играју кључну улогу у финансирању улагања, извоза и капиталних добара. Удружење банака Југославије подстицало је кооперативне стратегије, уз присуство политичких личности попут Милке Планинц (тадашњег председника СИВ-а) на годишњим скупштинама. Самоуправни договори регулисали су каматне стопе и кредитирање, нарочито за агро-индустријски сектор. Међутим, до краја осамдесетих година, проблеми попут монетарне нестабилности, прилагођавања платног биланса и проблема са ликвидношћу постали су очигледни, што је наговестило озбиљне изазове уласком Југославије у период распада.