Апстракт: Есеј се бави поређењем изградње државе и нације у Латинској Америци са Источном Европом, укључујући и Балкан. Анализа је показала да је различита империјална заоставштина (копнена и поморска империја) довела до различитих интерпретативних парадигми разумевања света, са националним/ етничким проблемима који доминирају у историографији Источне Европе, док су друштвена и постколонијална парадигма постали главни кључ саморазумевања у Латинској Америци. Услед тога, појмови „лево“ и „десно“ немају исто значење у оба региона. Чланак се завршава скицом планова за даља компаративна истраживања.
Кључне речи: Латинска Америка, Источна Европа, изградња државе, изградња нације, империјално наслеђе
Резиме
Овај чланак истражује различите обрасце тумачења стварности у Источној Европи (укључујући Југоисточну Европу) и Латинској Америци. Према његовим налазима, друштвена парадигма или когнитивно истицање контраста између богатих и сиромашних, јачих и немоћних, главни је метод за разумевање друштва, политике и међународних односа у Латинској Америци. Насупрот томе, Источна Европа је развила доминантну националну парадигму која тежи да, уместо друштвених сукоба, истакне националне разлике. Овај контраст је укорењен у различитим империјалним наслеђима: док је експлоататорско шпанско колонијално царство оставило за собом друштва са огромним друштвеним поделама, копнена империја Романових, Хабзбурга и Османлија створила је извесне могућности за друштвени напредак потчињеног становништва, постављајући тиме темеље за потоње националне пројекте ових народа. Други фактори који производе различите парадигме су историјско сећање и географија – национално ослобођење у Источној Европи потекло је од ривалских (најчешће средњовековних) историјских пројеката, који су често претендовали на исте земље на веома ограниченој територији. Ратови који су уследили, нарочито у југоисточној Европи, ојачали су националне идентитете и створили друштва навикла да сваку опасност и претњу поистовећују са делатношћу националних непријатеља. У Латинској Америци, националне државе су настале из колонијалних провинција, што је граничне спорове и ратове између суседних држава чинило доста неуобичајеним и ретким. Тамо су економска експлоатација и доминација, како унутар друштва, тако и на међународном плану, допринели да се из таквих дискурзивних тема развију првенствено елементи заједничке латиноамеричке припадности, уместо чврстих националних идентитета. Оба пута остављају озбиљне последице по савремене интеграционе пројекте, пошто латиноамеричке државе (или цивилна друштва) повремено теже формирању антиамеричких коалиција. У исто време, источноевропским државама је теже да превазиђу бреме међусобних националних сукоба при формулисању заједничких планова у односу на савремене светске центре моћи, посебно у југоисточној Европи.