Апстракт: У чланку се на основу архивске грађе, релевантне литературе и оновремене штампе анализира политика социјалистичке Југославије према Уругвају у првој деценији након Другог светског рата. У уводном делу обрађени су дипломатски односи, од признања социјалистичке Југославије од стране Уругваја до фактичког осамостаљивања посланства ФНРЈ у Монтевидеу. Део посвећен економској сарадњи два земље анализира трговинску размену у обрађеном периоду, а посебно важеће уговоре и обим трговине. Трећи део обухвата анализу деловања југословенског исељеништва у Уругвају, његову организацију и везе са матицом.
Кључне речи: Југославија, Уругвај, дипломатија, економија, исељеништво
Резиме
Односи између Федеративне Народне Републике Југославије и Источне Републике Уругвај успостављени су априла 1946. указом уругвајске стране, којим су нове власти у Југославији признате као легитимне. И поред тога, до отварања дипломатског представништва у Монтевидеу дошло је тек 1951. године: посланик у Буенос Ајресу био је акредитован и за Уругвај, док је у Монтевидеу у почетку боравио вицеконзул Војислав Ђукић. Крајем 1954, ради унапређења сарадње, у престоницу Уругваја послат је економиста Мирчета Чворовић у рангу отправника послова, чиме је фактички дошло до отварања југословенског посланства у Уругвају, формализованог одвајањем од амбасаде у Буенос Ајресу 1957. године. Од посета високих југословенских званичника Уругвају у овом периоду бележимо боравак Вељка Влаховића у својству представника Социјалистичког савеза радног народа Југославије. Економски односи између две земље били су неразвијени услед узајамне необавештености о тржиштима и економској ситуацији, незаинтересованости одређених предузећа и дугих периода без уговорног стања. Током прве деценије након Другог светског рата потписана су два споразума са Уругвајском националном банком ради регулисања робног промета. Тек средином педесетих година дошло је до повећања билатералне трговинске размене (нарочито извоза вуне у ФНРЈ), чему су допринели отварање посланства у Монтевидеу и чињеница да је југословенска страна реекспортовала уругвајску робу. У Уругвају је живело између 5.000 и 10.000 југословенских исељеника, од којих је већина била стационирана у Монтевидеу. Најзначајнија исељеничка удружења која су деловала у овом периоду била су Хрватски дом, Прво Словенско Прекомурско друштво, Југословенско републиканско удружење „Братство“, „Наша тамбурица“ и Хрватска католичка заједница. Већина ових удружења сарађивала је са посланством ФНРЈ у Аргентини, а касније са представништвом у Уругвају, иако се трудила да очува своју унутрашњу самосталност.