Апстракт: Заснован на биографској и мемоарској грађи, овај рад показује како је Фудбалски клуб Црвена звезда чак и у социјалистичко време (1945–1991) изградио и задржао српски и свесрпски идентитет. У време када није било ни српске династије нити српске државе и док је Српска православна црква била на друштвеним маргинама, ФК Црвена звезда је имала интегративну улогу за српски народ у социјалистичкој Југославији.
Кључне речи: ФК Црвена звезда, Београд, Србија, српство, Југославија, фудбал, идентитет
Резиме
Српски идентитет ФК Црвена звезда у социјалистичкој ери потврђују биографије и сећања савременика објављени у Југославији, Србији и Хрватској, како државника, војних генерала и комунистичких функционера, тако и оснивача клуба, фудбалера, свештеника, писаца, новинара и научника. Ти извори, представљени у овом раду, показују да је током социјалистичке Југославије иза комунистичког имена и знака Црвене звезде била прикривена њена српска суштина. Наиме, на основу историје предратних београдских клубова и фудбалера, али и идентитета навијача, могу се извући две линије генезе ФК Црвена звезда. Прва почиње 1906. године настанком фудбалског клуба Српски мач, која се од 1911. наставља његовим побочним изданком, БСК-ом. Друга траса почиње 1913, оснивањем СК Велика Србија која 1919. мења име у СК Југославија, да би 1941. клуб још једном променио име у СК 1913. Играчи СК Југославије и БСК-а су 1945. године у подједнаком броју прешли у Црвену звезду, што указује на континуитет српске народне и грађанске традиције уткан у овај клуб. Међутим, и међу утицајним српским комунистима било је оних који су Црвену звезду везивали за Србију и српски идентитет. Фрањо Туђман је због тога, према сопственом признању, на прелому педесетих и шездесетих година начинио интервенције у идентитету СД Партизан и спречио да делови српске службе преузму ФК Партизан. Туђманова намера била је да ФК Партизан тада не добије српски идентитет који је, према његовим речима, ФК Црвена звезда већ изградила током педесетих година. Стога не треба да чуди што су се Срби у социјалистичкој Југославији везивали за Црвену звезду. У време када није било ни српске династије нити српске државе, а док је Српска православна црква била на друштвеним маргинама, Црвена звезда је преузела улогу интегративног фактора за српски народ. То се јасно видело током Маспока у СР Хрватској (1970–1971), када се српски народ посебно осетио угроженим. Наиме, у то време су црвено-беле боје и грб Црвене звезде, уместо српске тробојке, служили као ознака српског идентитета у социјалистичкој Хрватској и повезаности тамошњих Срба с Београдом. На исти начин, навијањем за Црвену звезду, свој идентитет су градили и Срби у Босни и Херцеговини. Тријумф Црвене звезде у Барију 1991, када су навијачи раширили огромну српску тробојку с четири оцила, „засводио“ је Србе више него било која друга институција, док је стадион Црвене звезде „Рајко Митић“ постао споменик српству те епохе.