Апстракт: Рад представља покушај да се на основу југословенских архивских извора и релевантне српске и румунске литературе реконструише процес подржављења српских вероисповедних основних школа у Румунији и истовремено идентификују актери и њихова мотивација током тог процеса, са посебним освртом на идеолошке интересе нових југословенских власти у промењеним друштвеним и политичким околностима.
Кључне речи: Југославија, Румунија, српска национална мањина, основно школство, Банат
Резиме
Процес подржављења српских вероисповедних основних школа у Румунији током 1945. и 1946. године, које су према међудржавној Конвенцији из 1933. године биле под управом Епархије темишварске Српске православне цркве, показује сву сложеност политичких и друштвених околности које су у Југославији и Румунији настале непосредно после Другог светског рата. Југославија, која је већ крајем 1945. постала једнопартијска држава „народне демократије“, тежила је да искористи лоше стање српских вероисповедних школа у Румунији за остварење својих идеолошких циљева у односу на СПЦ, укључујући потискивање цркве из друштвеног и политичког живота. Југославија се отворено залагала за подржављење српских вероисповедних школа у Румунији иако је била свесна да је тај статус школа био повољнији за очување националног, језичког и културног идентитета Срба у Банату. Југословенско залагање за подржављење ових школа било је и део подршке Комунистичкој партији Румуније која се борила да освоји сву власт у земљи, иако су у Београду били свесни да ће Румунија подржављење мањинских школа искористити за јачање националне асимилације, што се убрзо и догодило. Не обазирући се на последице које је и сама предвиђала, Титова Југославија је идеолошким обрачуном са Српском православном црквом и протојерејем Слободаном Костићем српску националну мањину у Румунији изложила процесу денационализације чије су последице видљиве и данас.