Апстракт: У раду се на основу југословенских и немачких извора, као и релевантне литературе анализирају посета Јосипа Броза Тита Немачкој Демократској Републици јуна 1965. године, њена најава, припреме, ток, те реакције и последице које је имала по односе Југославије са двема немачким државама. Посебна пажња посвећена је разлозима који су утицали на југословенско руководство да донесе одлуку о званичној посети Источном Берлину, уз указивање на значај који је она имала како за Београд и Источни Берлин, тако и за Бон.

Кључне речи: Јосип Броз Тито, Валтер Улбрихт, Југославија, Немачка Демократска Република, Савезна Република Немачка, немачко питање, југословенско-немачки односи

Резиме

Посета Јосипа Броза Тита Немачкој Демократској Републици јуна 1965. године представљала је значајан догађај, не само у односима Југосла­вије и Источне Немачке, већ и у ширем контексту немачко-немачких од­носа, спољних политика Источне и Западне Немачке, као и југословен­ске политике према немачком питању и европској безбедности. У питању је била прва званична посета Источној Немачкој лидера земље која није била чланица Источног Блока, те је као таква била од изузетног значаја за јачање легитимитета источнонемачких власти. У светлу тога, Источ­ни Немци били су спремни да уочи посете ради међународног престижа потисну у други план идеолошке и друге несугласице. Посета ипак није донела непосредне користи за источнонемачки режим. За Владу у Бону она је представљала најдиректније мешање у немачку националну полити­ку и нарушавање немачког јединства. Став Бона према Југославији остао је суздржан у месецима који су уследили након Титове посете, посебно у погледу бројних отворених билатералних питања. Међутим, претход­но уговорени финансијски и трговински споразуми нису отказивани. За југословенску страну Титова посета Немачкој Демократској Републици била је саставни део приближавања Истоку, али и манифестација југосло­венског става према немачком питању и израз њене европске политике. Она је представљала свесно вршење притиска на Бон у циљу рушења Хал­штајнове доктрине и истовремену подршку социјалистичкој, „мирољуби­вој“ Немачкој која неће посезати за ревизијом граница, па је самим тим представљала и допринос безбедности на европском континенту. Она је била свесни корак у циљу снажења међународних позиција Источне Не­мачке као противтеже Западној, уз истовремено настојање да очува соп­ствене ванблоковске позиције.