Апстракт: Рад има за циљ да на основу изворне грађе Дипломатског архива Министарства спољних послова прикаже и анализира учешће југословенских грађевинских предузећа у процесу изградње магистралног извозног гасовода Уренгој – Помари – Ужгород, у време америчких санкција уведених Совјетском Савезу, услед закључивања „Договора века“, везаног за извоз природног гаса из Совјетског Савеза у државе Западне Европе. Такође, рад кроз југословенски случај приказује и кризу совјетске грађевинске индустрије у контексту економске стагнације и настанак феномена напуштених градилишта, тзв. долгостроја.
Кључне речи: Југославија, Совјетски Савез, „Договор века“, санкције, природни гас, гасовод, енергетска сарадња
Резиме
Циљ рада био је да прикаже учешће југословенских грађевинских предузећа у процесу изградње гасовода Уренгој – Помари – Ужгород, тзв. „Договору века“ који је као највећи индустријски договор између Совјетског Савеза и западноевропских држава представљао својеврсну енергетску интеграцију европског континента. Југославија је дочекала закључивање договора имајући Совјетски Савез за највећег трговинског партнера и тежећи да и сама узме учешће у процесу енергетске интеграције и пласира услуге својих предузећа на совјетско тржиште енергетске изградње. Своје учешће у пројекту Југославија је директно везала за питање обезбеђивања дугорочног увоза природног гаса, што је решено успешно, узевши у обзир да је током 1985. године од укупно увезених 3,06 милијарди кубних метара природног гаса, чак 97% дошло из Совјетског Савеза.60 С друге стране, остаје отворено питање наводне совјетске тежње да Југославију искористи као канал ради заобилажења санкција, мада се извесна совјетска тежња наслућује у дописима који су стизали из југословенске амбасаде поводом проблема насталих око плаћања. Наиме, службеници амбасаде су закључили да је совјетска страна изгубила интерес за даље ангажовање југословенских фирми, јер је оно било условљено политичким и економским потребама да се умањи утицај економских санкција и изврше уговорене обавезе према СР Немачкој. Када се испоставило да ће санкције бити неуспешне, одлучујућу улогу у будућем избору партнера почела је играти искључиво цена. Међутим, овај податак није довољан за доношење коначног закључка, поготово уколико се узме у обзир да су санкције, као неделотворне, убрзо и укинуте. Из тог разлога не може се са сигурношћу тврдити да је Совјетски Савез покушао да преко Југославије заобиђе америчке санкције, иако ова претпоставка отвара могућност за даље истраживање тог аспекта совјетско-југословенских односа. Коначно, у раду је описан и сâм процес изградње компресорских станица, уз приказ свакодневних проблема са којима су се југословенска предузећа и њихови радници сусретали. Такође, овај опис градилишта представља и сведочанство о далеко ширем совјетском феномену долгостроја, односно напуштених и незавршених грађевинских пројеката, који је сведочио о опадању совјетске грађевинске индустрије услед економске стагнације током осамдесетих година.