Апстракт: У чланку је анализирано на који начин је у јавном простору босанскохерцеговачког ентитета Република Српска артикулисан однос према злочину у Сребреници из јула 1995. године, који је одлукама Међународног суда правде и Међународног суда за бившу Југославију оквалификован као злочин геноцида. Представљено је преплитање самосталних иницијатива и активности локалних заједница на обележавању рата 1992–1995, са закључцима три званична извештаја о Сребреници: Бироа владе РС за односе са Хашким трибуналом владе Републике Српске (2002), Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године (2004) и Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992–1995. године (2021).

Кључне речи: употреба историје, Република Српска, Сребреница, места сећања, Међународни кривични суд за бившу Југославију

Резиме

У чланку је анализиран процес меморијализације злочина у Сребреници (из јула 1995) у јавном простору босанскохерцеговачког ентитета Република Српска. Навођењем примера преименовања топонима и одонима и подизања споменика и места сећања, представљен је континуитет самосталних иницијатива и активности локалних заједница на обележавању рата 1992–1995. У раду је истовремено указано на динамику промена званичних тумачења рата, од првобитних покушаја прикривања злочина, преко периода током кога је дошло до промена у процесу усклађивања политике историје са пресудама међународних судова МКСЈ,МСП и одлукама политичких организација УН и ЕУ, до одлучног супротстављања и негирања историјских интерпретација које су утемељене на чињеницама презентованим у судским процесима. У чланку су приказани супротстављени закључци три извештаја о Сребреници: Бироа владе Републике Српске за односе са Хашким трибуналом владе Републике Српске (2002), Комисије за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године (2004) и Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992–1995. године (2021). Закључено је да је одбијање да се злочин у Сребреници назове геноцидом ујединило готово све политичке субјекте и највећи део јавности Републике Српске у уверењу да би признање термина геноцид за злочин почињен у Сребреници, а не јасна дистинкција у односу на ратно руководство РС, означило увод у губитак суверености тог босанскохерцеговачког ентитета.