Апстракт: На врхунцу напора земаља у развоју да успоставе Нови међународни економски поредак, Југославија је, као једна од водећих чланица Покрета несврстаних и Групе 77 земаља у развоју (Г-77), настојала да докаже да је могуће успоставити нови образац односа између индустријски развијених земаља, којима је делимично и сама припадала и савезника из ове коалиције, чије су економске базе још увек биле у фази изградње. У складу са одређеним доминантним групама унутар УН-а, југословенска теорија развоја спајала је марксистичка са неокласичним економским схватањима у амбициозан програм глобалне реформе која је одступала од ставова капиталистичких и социјалистичких велесила. Ипак, у исто време, ова визија глобализације морала је да се носи са идеолошким, геополитичким и економским утицајем новонастале неолибералне револуције, која је почетком осамдесетих почела битно сужавати простор за маневрисање. Поред програмских начела садржаних у званичним документима, овај рад прати и конкретне облике југословенске билатералне економске сарадње са појединим афричким земљама.

Кључне речи: Покрет несврстаних, Г-77, земље у развоју, Југославија, дијалог Север-Југ, сарадња Југ-Југ

Резиме

Током покушаја земаља у развоју да успоставе Нови међународни економски поредак Југославија је, као истакнута чланица Групе-77, настојала да демонстрира могућност стварања нове парадигме у међународним економским односима. Основни циљ био је да се редефинише динамика између индустријски напреднијих земаља, попут Југославије, и њихових партнера унутар коалиције, чији су економски темељи били у почетној фази развоја. Упркос јединственој политичкој и економској путањи Југославије, њеној лидерској улози у Покрету несврстаних и значају у економском сукобу/дијалогу север-југ, научно испитивање њених билатералних економских ангажмана са несврстаним и другим земљама у развоју остало је недовољно истражено у домену међународних студија. Учешће Југославије у различитим иницијативама западних влада, али и у мисијама усклађеним са алтернативним или комплементарним програмима(о чему сведочи њена улога у Г-77), допринело је њеном позиционирању као доследног и умереног посредника. Сходно томе, истраживање динамике, својствене амбивалентним односима у Југославији, нуди нијансирано разумевање стратегија и пракси које утичу на сфере интересовања, како за индустријализоване нације, тако и за произвођаче примарних продуката. Ослањајући се на широку лепезу националних и транснационалних извора који подупиру теоријски оквир њене спољноекономске политике, овај чланак покреће истрагу о томе како су водеће југословенске власти доживљавале раскол између глобалног севера и глобалног југа у економским и другим доменима. Поред тога, он се бави развојним моделима које је предложила Југославија од раних 1950-их па надаље, бацајући светло на теоријске основе које су водиле њену спољну економску политику. Изван теоријског дискурса, чланак се наставља на скицирање емпиријских примера који илуструју практичну примену мера које се усвајају током свакодневне билатералне економске сарадње са одабраним подсахарским земљама 1970-их и 1980-их. Стављајући посебан нагласак на јединствену везу између социјалистичке, иако структурно северне економије, и неких од најнеразвијенијих афричких нација, чланак усмерава пажњу на кључне актере, разјашњавајући њихове политичке и пословне мотиве. Штавише, испитује образложење на коме заснива експертизу пројекта, разматра успостављање радне културе у афричким крајевима и процењује изазове са којима се суочавају ови нови облици економске сарадње, посебно у позадини изазовних околности које су преовладавале 1980-их.