Апстракт: Циљ рада је анализа односа између југословенске државе и Српске православне цркве на територији Војводине и Бачке, у светлу става нових комунистичких власти према владици бачком Иринеју Ћирићу, и то у периоду од ослобођења (1944),па све до епископове смрти (1955). Иринеј је због својих веза са мађарским окупационим режимом, након уласка партизана у Нови Сад, доспео у кућни притвор у трајању од 17 месеци, да би након тога био нападнут и претучен од групе мештана у Оџацима (1946). Овај догађај, у оно време познат као „случај Оџаци“, представљао је једно од спорних питања и дуго је оптерећивао односе између цркве и државе. Такође, предмет истраживања су и функционисање Епархије бачке у периоду 1944–1955, атмосфера међу свештенством у условима притиска нових власти и надзора тајне службе, ставови Иринеја и његових сарадника о појединим црквеним и политичким питањима, као и каснија промена приступа, међусобно прилагођавање и толерантнији однос државе према цркви.

Кључне речи: Српска православна црква, Југославија, Иринеј Ћирић, Војводина, Бачка

Резиме

Владика Иринеј Ћирић није био идеолошки колаборант и фашиста, а његова сарадња с окупатором била је изнуђена веома тешким приликама у Бачкој и ратним злочинима над његовим верницима. Међутим, колаборација је добила политичке димензије, због чега се након ослобођења нашао под истрагом и у кућном притвору. Пропаганда у јавности и медијима, усмерена против владике, довела је и до инцидента у Оџацима (1946), када су он и његова пратња нападнути, владика је претучен, а један његов пратилац рањен ножем. Тај догађај је, поред осталог, утицао на касније односе између цркве и државе, не само у Бачкој, него и на нивоу целе државе, и дуго је оптерећивао међусобне односе. Историјски извори откривају да је истовремено црква имала развијени унутрашњи живот и свој простор слободе у социјалистичкој Југославији, иако несумњиво знатно сужен, у односу на стање у Краљевини, посебно када је реч о јавном простору и утицају на просветни систем. Епархија бачка је, као и СПЦ у целини, функционисала, оштећени објекти су поправљани, а верници су ишли у храмове, о чему су писали свештеници у својим извештајима. Истовремено, постојали су разни облици притисака на вернике и свештенство, поједини свештеници неоправдано су затварани, а тајна служба је пажљиво пратила сва дешавања унутар Епархије. Владика је под таквим условима у правом смислу водио политику, често се чак и након инцидента у Оџацима супротстављао режиму, али и попуштао када је то сматрао неопходним. Истовремено, нема сумње да су, посебно у првим годинама, и Иринеј и Епархија били суочени с непријатељством нових комунистичких власти, низом тешкоћа, неоправданим хапшењима и прогонима, па и нецивилизацијским поступцима као што је био напад у Оџацима. Иако је временом постепено побољшаван положај цркве у целини, стиче се утисак да никада није дошло до потпуног помирења и сарадње између владике и државних власти, а тек након његове смрти отпочела је нова фаза у односима између Српске православне цркве и државе у Бачкој.