Апстракт: Овај чланак се бави анализом фундаменталних фактора који су допринели успостављању изузетно блиског југословенско-бурманског партнерства у првим деценијама Хладног рата, односа који је имао пресудан утицај на обликовање глобалне несврстаности у том периоду. После стицања независности од колонијалне власти у бурманском случају или напуштања једног од блокова у југословенском, управо су снажна жеља обе земље да заузму позицију ван директне контроле великих сила и њихова настојања да успоставе аутентичан друштвено-политички систем код куће пресудно утицали, не само на карактер билатералних односа, већ и на шира стремљења постколонијалног и ванблоковског света да пронађу свој аутентичан пут у светској арени.

Кључне речи: Југославија, Бурма, несврстаност, социјализам, партнерство, Хладни рат 

Резиме

Од тренутка када је Бурма стекла своју независност, а Југославија избачена из совјетског блока, ове две земље су упркос географској удаљености успеле да развију специфично партнерство на свим нивоима. У много чему, Југославија је представљала истински узор за Бурму: то је била земља која је градила сопствени пут у социјализам, прокламовала несврстану позицију у светској политици успешно балансирајући међу великим силама, а успут примајући економску и војну помоћ са свих страна, али без додатног условљавања. На много начина, југословенски напори на унутрашњем плану и међународној позорници показали су се као вредни и потпуно прихватљиви за већину у бурманском руководству, пре свега као узор који је требало опонашати у највећој могућој мери. Управо је оваква идеолошка и спољнополитичка привлачности приближила две земље, првенствено се одразивши на њихову заједничку посвећеност да следе несврстану стратегију на спољном плану, док су истовремено градиле социјалистичку државу код куће, али такву која би била другачија од оне која је постојала међу државама социјалистичког лагера. Ове две водиље биле су подједнако ефективни и одлучујући фактори који су чврсто повезали две земље. Тих година није било толико земаља које су се суочавале са сличним изазовима дуж граница, а да су остајале чврсто посвећене таквим спољнополитичким и унутрашњеполитичким принципима. Према томе, узимајући све то у обзир, и за званични Београд и за званични Рангун било је крајње природно да створе овако блиско партнерство. Штавише, бурманско прокламовање политике „треће силе“ као званичне спољнополитичке доктрине било је итекако условљено поучним југословенским искуством са совјетским блоком. Временом, Рангун је постао југословенски „прозор у Азију“, блиско повезујући европске и азијске проблеме у једну јединствену причу, док се паралелно промовисало право значење „активне мирољубиве коегзистенције“ и различитих путева у социјализам. Што се тиче Бурме, повезивање са Југославијом представљало је кључни начин да се заобиђу притисци суперсила и регионалних сила, док би се паралелно успостављале стабилне државне институције које би могле очувати крхки суверенитету непријатељском геополитичком окружењу. Бурма засигурно није била случајан избор за југословенско руководство, већ значајан саставни део нове спољне и унутрашње политике која је постепено настајала после 1948. године, а исто то можемо рећи и за руководство у Рангуну када се суочавало са бројним унутрашњим и спољним изазовима.