Апстракт: У чланку се реконструише ток догађаја који су довели до стрељања 21 српског војника којим је командовао пуковник Александар Стојшић. Истраживање је утемељено на мемоарској грађи и сећањима савременика, а све услед оскудног помињања ове теме у интерној војној преписци. Овај догађај без преседана показао је да је нова форма ратног насиља прожела и српску војску. Поред питања дезертирања, принуде и кажњавања унутар војних снага, овај чланак такође истражује концепте суверенитета и грађанских права у време најтежих војних напора, какви су виђени током Албанске голготе. Наиме, бројни српски војници који су напустили своје јединице крајем 1915. године правдали су свој чин изјавом да их војна заклетва више не обавезује, јер је Србија „напуштена“ или „пропала“. То је приморало војне власти да покушају да поврате свој уздрмани ауторитет „преговарајући о дисциплини“ са својим војницима, у сасвим новим околностима.

Кључне речи: дезертери, Србија, Велики рат, пуковник Александар К. Стојшић, војни суд

Резиме

Чланак се бави сасвим занемареном и готово непознатом темом егзекуције 21 српског војника која се догодила 25. децембра 1915. код Плавског језера. Стрељани војници припадали су Плавском одреду, претежно XVII пуку I позива. Услед оскудног помињања ове теме у преписци и документацији војних јединица, чланак је написан највећим делом на основу сећања и утисака савременика. Коришћена су објављена дела Станислава Кракова, Димитрија Љотића и дневник солунца Живојина Лазића. Овако специфичан фокус на анегдотске изворе отвара посебна питања везана за усмена сведочења, њихову веродостојност и укупни кредибилитет. Овај рад реконструише и оно што је претходило стрељању, попут покушаја бекства војника и каснијег рада војног суда. Чланак се бави и ширим феноменом дезертирања током „Албанске голготе“ као и реаговањем државних власти на масовност ове појаве. Егзекуција од 25. децембра 1915. тумачи се као криза српске војске и државе, изазвана дуготрајним екстремним ратним напорима. Незаконито стрељање српских војника сведочи о појави нове форме насиља које се овога пута одвија унутар једне војске. Рад указује и на чињеницу да је велико повлачење из 1915. године довело у питање тадашњу дефиницију суверенитета, као и разумевање сопствених права од стране држављана Краљевине Србије.