Апстракт: Овај чланак се бави југословенско-кубанским ривалством у Покрету несврстаних које је обележило другу половину 1970-их година и тесно је било повезано с динамиком односа између двеју суперсила током последње фазе детанта. Ово је био концептуални сукоб између две линије у Покрету, од којих је једна била за приближавање совјетском блоку, а представљали су је Куба и њени савезници, док је друга, оличена у Југославији и низу других несврстаних земаља, настојала да очува пређашњу ванблоковску и независну оријентацију Покрета. С временом је то постала интензивна дипломатска борба која је одредила потоњу судбину читаве организације. Чланак се првенствено заснива на документима из српских, америчких, британских, индијских, немачких и мјанмарских архива.

Кључне речи: Југославија, Куба, Покрет несврстаних, ривалство, глобални Хладни рат

Резиме

Овај чланак је посвећен дипломатској борби између „радикалних“ и „умерених“ снага унутар Покрета несврстаних током друге половине 1970-их година. То је била борба за превласт једне линије над другом, где је једна страна заговарала ближу везу са совјетским или америчким блоком, док су други заступали политику еквидистанце, а све се првенствено огледало у концептуалном и геополитичком ривалству Југославије и Кубе и њихових савезника током тих година. То је било време када је детант пропадао, САД су биле у глобалној дефанзиви, док је Совјетски Савез био у офанзиви широм Трећег света, а низ просовјетских режима се појавио у различитим деловима Азије, Африке и Латинске Америке. Ово се чинило као згодан тренутак за Кубу, Вијетнам и друге земље тог профила, из тзв. „прогресивне“ групе, да покушају да претворе Покрет у резервну снагу социјалистичког лагера и тиме остваре потпуну промену његових принципа, концепата, циљева и приоритета. С друге стране, Југославија, уз подршку већине земаља чланица из редова тзв. „умерених“, чинила је све да осујети планове супарничке групе, активно се залажући за уравнотежен приступ блоковима, при чему би ванблоковска оријентација и независан став у светској политици остали приоритети Покрета и у будућности. Било какво сврставање с једним од два блока било је неприхватљиво, а у овом случају сврставање са совјетским блоком била је непосредна опасност, како су то већ видели у Југославији, и могло је изазвати отворени раскол у редовима Покрета, најављујући тако и његов скори распад. Ово је био сценарио катастрофе који су Југославија и сви из „умерене“ групе настојали да избегну по сваку цену, те су зато обе стране биле укључене у дуготрајан сукоб који је оставио дубок траг на све догађаје које је организовао Покрет несврстаних, све до самита у Хавани 1979. године. Током тог великог догађаја, југословенска линија, коју је лично заступао Јосип Броз Тито, коначно је превагнула, чиме су очувани у пређашњем стању основни принципи и општа оријентација Покрета. Нажалост, ово је била Титова последња дипломатска битка, после које је последњи од пионира несврстаности нестао са историјске сцене, оставивши тако Покрет без снажне руке која би га усмеравала у временима нових изазова.