Апстракт: У раду се на основу необјављене архивске грађе, мемоара и литературе анализира однос официра руског Генералштаба према суноврату Привремене владе А. Ф. Керенског и успону бољшевика на власт који се завршио 25. октобра (7. новембра) 1917. Нова архивска грађа о овој теми налази се у необјављеним мемоарима генерал-лајтнанта В. В. Марушевског, последњег начелника Главне управе Генералштаба руске војске за време Октобарскe револуцијe, који је завршио свој животни пут у емиграцији у Југославији.

Кључне речи: Октобарска револуција 1917, Генералштаб Русије, А. Ф. Керенски, организација државног удара, атентат

Резиме

Историографија Октобарске револуције је безгранична. Српска и југословенска визија револуције, као и појава југословенске левице у вртлогу руске револуције 1917. године, већ су биле предмет бројних студија у домаћој историографији. Међутим, и у српској и руској, али и у светској историографији, улози руске војне елите – официра Генералштаба – у догађајима који су претходили успешном завршетку Октобарске револуције посвећивана је мала пажња.

У Краљевину СХС стигао је један број истакнутих руских емигранaта повезаних са Фебруарском револуцијом, а неки су овде и сахрањени: М. В. Родзјанко, М. В. Алексејев, В. В. Шуљгин, В. И. Лебедев. Све ове личности су мање-више познате у историографији, као и њихов животу Краљевини СХС. Њихов мемоарски опус (ако је такав постојао) представља значајан извор за истраживање Руске револуције. Међутим, у Краљевини СХС, Краљевини Југославији и Федеративној Народној Републици Југославији живео је још један истакнути учесник револуције 1917, који је готово потпуно непознат домаћој научној јавности. То је био генерал-потпуковник В. В. Марушевски (1874–1951), последњи начелник Генералштаба Русије, у периоду од септембра до новембра 1917. Његови необјављени мемоари чувају се у Хрватском државом архиву у Загребу. Овај нови извор говори о томе да је део војне елите Русије активно помагао бољшевицима уочи Октобарске револуције. Марушевски је у том контексту помињао последњег војног министра А. И. Верховског, начелника војне обавештајне службе Н. М. Потапова и друге. Политика француске и британске мисије пре и после пада А. Ф. Керенског такође се сводила на активно мешање у руску унутрашњу политику. Британски посланик у Русији, Џ. Бјукенен, понудио је начелнику руског генералштаба вртоглаву суму од 13 милиона златних рубаља – за ликвидацију Л. Б. Троцког. Као посредника у овим преговорима амбасадор је користио британског војног аташеа, генерал-мајора А. Нокса. У исто време, у току је била још једна шпијунска афера. Генерал В. В. Марушевски је тврдио дасу вође бољшевика биле у сталној и отвореној телеграфској комуникацији с Берлином. Наводно му је руска контраобавештајна служба доставила копије тих телеграма, али начелник Генералштаба није могао ништа да уради по том чисто политичком питању.

Генералштабни официри су након априла 1917. назрели неизбежност промена, које ће имати катастрофалне последице. Руско царство је почело да се распада. Те процесе је убрзавала Привремена влада својим активним залагањем за наставак рата у корист савезника, који су натерали Русију да се одрекне било каквих анексија и контрибуција као бенефита рата. Етничке руске територије у то време нису биле под немачком окупацијом. Зато и није било разлога да се рат настави, нити „у име Руског царства“ нити „у име јединства руског народа“. Стога није ни чудно што значајан број руских генералштабних официра, с далековидним логичким размишљањем, аналитичком моћи и без обавеза према страним амбасадама, није више имао разлога да брани А. Ф. Керенског и „свету обавезу пред савезницима“, не зазирући притом од сарадње с оном страном која је обећавала окончање обесмишљене фронтовске кланице – с бољшевицима.