Апстракт: Актуелни сукоб у Украјини и проблематичан ток њених односа са Русијом још од проглашења независности 1991. подстакли су нагађања и дезинформације о дужој историји њиових узајамних односа. Две нове књиге водећих историчара украјинске и руске историје у својим последњим поглављима нуде информативне приказе односа две земље од 1991. године. Главни интерес аутора и највећи део садржаја књига посвећени су много дужим историјским периодима и сложеним односима, од царистичких векова до совјетског периода.

Кључне речи: Козаци, словенофили/панслависти, Дума/Рада, Хрушевски, глад, Хрушчов

Две нове књиге водећих експерата за историју Украјине и Русије пружају углавном усклађене и веома непристрасне приказе променљивог сплета сложених односа и веза. Сергеј Плохи своју књигу је посветио украјинској историји, док Валери Кивелсон и Роналд Сани у својој коауторској књизи прате историју руских царстава која су зачета као Московија након монголске инвазије. Од Ивана Грозног, првог руског цара, па све до 17. века, Кивелсон и Сани истичу промену односа Козака, главне украјинске војне силе, као неформалних савезника или званичних агената цара, док Плохи признаје њихове напоре да успоставе независну државност. Кивелсон и Сани прате настанак руске империје од Санкт Петербурга под царем Петром и царицом Катарином Великом. Руска империја овладава Украјином, али оставља њен језик, образовање и православну цркву и даље аутономним. Два цара – аутократски Николај Први и реформиста Александар Други – ограничили су до 19. века ту културну и верску аутономију више ради државне контроле него због етничке идентификације. Плохи сматра да се украјинска национална књижевност ипак појављује, али не види политички покрет за украјинску независност све до руских револуција 1905. и 1917. године. Кивелсон и Сани се слажу са Плохим да је Лењиново стварање Совјетског Савеза осмишљено нарочито како би Украјина добила статус републике, а ради одбране од пољског упада. Обе књиге налазе иста репресивна обележја Стаљиновог режима, мада Плохи примећује да је присилна глад из раних 1930-их била етнички селективна. Кивелсон и Сани наводе аргументе према којима су сељаци генерално били Стаљинови класни непријатељи, и то не само у Украјини. Плохи показује како је током потоње нацистичке окупације немачка администрација брзо одбацила захтев украјинске опозиције за независност. Аутори се слажу да је у послератним годинама Хрушчов, рођен у Украјини, фаворизовао републику не само анексијом Крима већ и помоћу инвестиција у индустрију и пољопривреду. За разлику од Кивелсона и Санија, Плохи види да се ово фаворизовање наставља и под Политбироом Леонида Брежњева, који је такође рођен у Украјини. Кивелсон и Сани сматрају да је распад Совјетског Савеза онемогућио Брежњева да разреши империјалну дилему ослањања на централну контролу како би се обезбедила регионална економска реформа. Слажу се са Плохијем да је Горбачовљева одлучност да Перестројку подједнако спроведе у свим републикама окончала сваку украјинску предност, односно преимућство.  После даљег неповољног утицаја нуклеарне катастрофе у Чернобиљу, украјински народни покрет је искористио поновно културно отварање Горбачовљеве гласности да крене ка независности 1991.