Апстракт: Тема овог чланка, углавном заснованог на материјалима Војног архива и Историјског архива Београда, јесте анализа приватног и свакодневног живота припадника Српске државне страже. Као и у другим сличним формацијама, живот њених припадника био је строго условљен њеним карактером, што је значило да је приватност у великој мери била под контролом претпостављених старешина и саме Команде. То је додатно дошло до изражаја у условима окупације, када су и окупационе власти играле значајну улогу у контроли целокупног деловања стражара.

Кључне речи: Србија, Други светски рат, Српска државна стража, нацистичка окупација, приватност, свакодневни живот, дисциплина, казне

Војна свакодневица, за разлику од цивилне, има специфичну динамику у ратним окупационим условима. То је био случај и са најбројнијом колаборационистичком војном формацијом у окупираној Србији у Другом светском рату ‒ Српском државном стражом (СДС), основаном фебруара 1942. Недостатак дневника и мемоара припадника СДС надокнађен је персоналним досијеима, али је изостао увид у лични доживљај службе, као и начине на које су превазилазили страх за сопствени живот и живот породице, водили рачуна о здрављу и сл. Припадници СДС су званично, као органи власти, бринули о одржавању јавне безбедности у Србији под немачком окупацијом. Неки стражари су служили у руралним срединама, други у урбаним срединама или на граници. Међутим, често су имали проблем са лошом физичком спремом, радном и моралном дисциплином, односом према становништву, а њихова борбена вредност је углавном била ниска. Ради стимулације и због опасности посла, њихов материјални статус, решен кроз плате, био је само у првим месецима знатно виши него код других државних чиновника. Већина припадника СДС била је касарнирана, али они који су били ожењени живели су ван касарне са својим породицама. Њихова плата није била ни приближно довољна за основне потребе. Посебна пажња придавана је контроли приватног живота припадника Државне страже, од којих се захтевало да буду неожењени и без деце. Међутим, власт је под притиском реалности занемарила тај услов, али је зато покушавала да утиче на избор супружника код неожењених припадника, који су морали да од надређених добију дозволу за брак. Власт је преко забрана и казни контролисала и тело припадника, посебно личну хигијену, телесна уживања (сексуалне нагоне и алкохол), као и врло оскудне облике забаве и доколице. Треба рећи да је власт овим облицима испољавања моћи наставила предратну политику мешања у приватни живот својих војних и полицијских службеника. Да закључимо, иако је живот припадника СДС био тежак, они због недостатка ресурса нису успевали да буду главна снага међу колаборационистима за одржавање безбедности.