Апстракт: Током 1990-их неформална трговина – или шверц – била је широко распрострањена у бившој (крњој) југословенској држави. Овај чланак концептуализује механизме који стоје иза успостављања неформалних тржишта у светлу „краха правног система“ у Новом Пазару, у Србији, где је неформалност произвела алтернативну, транснационалну конотацију припадности, што је довело до „надметања између закона и друштвених норми“. Тако је трговина послужила као сигурносна мрежа која је генерисала нове и обновљене друштвене везе са дијаспором у Турској и турском државом у целини.

Кључне речи: неформалне праксе, дијаспора, сећање, припадање, транснационалне праксе, солидарност, Турска, Нови Пазар, Србија, деведесете

Међу непоправљивим нежељеним последицама доминира осећај неповерења који прожима све нивое друштва у Србији, укључујући и Нови Пазар. Пошто се Београд током 1990-их ослањао на шверцерске активности и криминалне мреже, локално становништво више нема поверења у друштвено-политичке и економске процесе у Србији. Неповерење у институције власти прелази преко етничких и верских граница, подривајући кредибилитет Београда у правном смислу и резултирајући колапсом правног поретка. Према веровању народа у Новом Пазару, у Турској живи 3–4 милиона Бошњака. Преовлађујуће је мишљење да је управо та емигрантска заједница у Турској обезбедила санџачким Бошњацима неопходне машине за вођење и организацију текстилне производње, која је делимично и одржавала неформално тржиште током економских санкција међународне заједнице према Србији у периоду 1992–1995. „Без дијаспоре не бисмо успели“, могло се стално чути. Можемо поуздано тврдити да је овај наратив за локално становништво имао антиципирајућа својства. Пошто Србија није „историјски дискретна суверена држава“, поновним повезивањем са бошњачком емигрантском заједницом у Турској мештани су поново концептуализовали свој асоцијативни простор као постотомански, односно турски. Као такви, материјални сусрети обликовали су друштвене односе који су стварали осећај заједништва између локалних и емигрантских Бошњака у Турској. Ове везе треба схватити као важне транснационалне ланце солидарности. Такве мреже између локалне и исељеничке заједнице омогућиле су Бошњацима у Новом Пазару друштвене норме помоћу којих су могли да заобиђу непоуздани, или, према речима саговорника, „злочиначки режим у Београду“.