Срђан Милошевић

Окућница колективизованих сеоских домаћинстава у Југославији (1945–1953) 

Апстракт: Рад се бави окућницом домаћинстава чланова сељачких радних задруга (СРЗ) у Југославији. Реч је о поседу у режиму индивидуалне својине задругара. Окућница је позната из колхозног система у СССР-у, али је у југословенским сељачким задругама имала другачији карактер. Осим за потребе домаћинства, производи са окућнице били су намењени и тржишту. Окућница је имала несразмерно велики удео у пољопривредној производњи („бежање на окућницу“), што је била неминовна последица организационих недостатака у раду сељачких радних задруга.

Кључне речи: окућница, сељачке радне задруге, колективизација, Југославија 1945–1953, својина

Резиме: У историографији је незнатна пажња била посвећена окућници, као структури насталој у процесу колективизације. Реч је о личном газдинству колективизованих домаћинстава, допунског карактера, намењеном подмирењу потреба које задругари не би обезбедили  радом на задружном имању. Порекло окућнице је у совјетском моделу колективизације, али је у Југославији она имала другачији карактер. Наиме, у СССР-у је окућница била остављена на употребу задружном домаћинству, а у Југославији је на њој постојало право својине.  Окућница је постојала у сва четири типа сељачких радних задруга у Југославији. Њена величина је испрва, по Основном закону о земљорадничким задругама из 1946. године, била опредељена по угледу на окућницу у СССР-у (од једне четвртине до једног хектара), али је у закону из 1949. доња граница остала недефинисана, док је горња остала иста – један хектар. Осим одређене површине земље, у окућницу је спадао и неопходни инвентар, прописан број крупне стоке и неограничен број живине и других ситних животиња. У сељачким радним задругама је од самог почетка постојала двострука тенденција: одређивање било премалене, било изразито велике окућнице, зависно од тога да ли су у задрузи доминирали „секташки“ или „опортунистички“ елементи.  Окућница је за колективизоване сељаке представљала базу сигурности у неизвесним производним приликама које су владале у задругама. Организација производње је била на веома ниском нивоу, па је окућница била једини извесни извор егзистенцијално важних производа. Сељаци су до крајњих граница интензивирали окућницу, обезбеђујући на њој и тржишне вишкове. Појава „бежања на окућницу“ и већег посвећивања личном него задружном газдинству била је резултат како слабости у организацији рада задруга тако и индивидуалистичких тежњи сељака и његове потребе за сигурношћу. Југословенско партијско и државно руководство, као и нижи функционери и кадрови у привреди повремено су се бавили питањем окућнице, у настојању да дефинишу и наметну „правилан приступ“ у њеном дефинисању и коришћењу. Јасно увиђајући слабости које су биле последица организационих пропуста, недоречености и грешака „на терену“, истовремено су као проблем препознавали и ситно-сопственичке тежње сељаштва, које су видели као наслаге заосталости и недовољне освешћености.