Наташа Милићевић

„Јавност“ и болест у окупираној Србији 1941–1944.

Апстракт: У раду се анализира процес информисања „јавности“ о стању здравља становништва и о болестима у Србији током Другог светског рата. Идентификују се здравствене теме које су српска власт и немачки окупатор сматрали важним да о њима обавесте „јавност“. Посебно се сагледава концепт јавности у времену потпуне контроле власти над новинама и гласилима. У складу са тим, испитују се ограничења и могућности јавности у њеном испољавању, реакцијама и оглашавању. Рад је писан на основу колаборационистичке штампе, дневничких записа, архивске грађе и литературе. 

Кључне речи: „јавност“, болест, здравље, Србија, нацистичка окупација, Други светски рат

Резиме: Информисаност „јавности“ у окупираној Србији у Другом светском рату о стању здравља, болестима, начину лечења или предузетим мерама да се оне спрече била је, као и у случају других области живота, под цензуром и контролом немачког окупатора и колаборационистичких власти. Због тога се „јавност“ не схвата као „права јавност“ и динамичка категорија. Она је пасивизирана, јер није могла да се исказује у свом традиционалном смислу, да критикује или предлаже мере ни у једној области, па ни у области борбе против болести а за здравље. На основу анализе бројних података који су објављивани у штампи у форми наређења, кратких информација, опширних чланака, статистичких прегледа, па и огласа, стиче се утисак да је постојао доста висок степен информисаности „јавности“ о болестима и њиховој превенцији, посебно када је реч о „ратним болестима“, као  што су трбушни тифус, паратифус или пегави тифус. Њихова појава и могућност ширења могла је да наштети интересима окупатора, као и окупираном становништву, због чега је правовремено и тачно информисање било од општег интереса. Тиме су, с једне стране, као у случају могуће епидемије трбушног тифуса на почетку окупације 1941, оправдавана и објашњавана наређења немачких власти о масовној вакцинацији становништва Београда, а са друге, смањивана је неповерљивост становништва у циљеве вакцинације. Због сталног отпора становништва, успех који је вакцинацијом постигнут у спречавању епидемије користио се и у случајевима вакцинације против великих богиња, шарлаха и дифтерије. О самом отпору се није писало, али о њему сведоче разне врсте казни и претњи упућиваних становништву.  Свест здравствених власти о неопходности поузданог и правовременог информисања јавности била је још израженија код епидемије пегавог тифуса 1942. Није била у питању само намера да се становништво припреми већ и тежња да се оно, због панике која је настала под притиском трауматичног искуства са пегавим тифусом у Првом светском рату, умири. У исто време, тиме су сузбијане гласине попут оне да су комунисти, не бирајући средства, започели „биолошки рат“ против сопственог народа.  Немачка окупациона власт је, за разлику од маларије, била мање заинтересована за праћење других врста болести и здравствених тема. Њихову контролу препустила је српским властима. Међу те болести и здравствене теме спадају промене у стању „мирнодопских болести“, дечјих болести, болничка и бањска лечилишта, лекови и борба против здравствених заблуда и све већег броја надрилекара итд. Свака од тих тема имала је појачану медијску пажњу и омогућавала је да се, за разлику од ратних заразних болести, креира позитивна слика власти у борби против болести. У оквиру ње, а у духу конзервативних идеја колаборационистичких власти, посебно се истицала брига за младе нараштаје и будућност Србије, материнство и рађање, као и лечење у новим, модерно опремљеним болницама и породилиштима. Тек ретки јавни подаци наговештавали су, а још више они незванични које су забележили савременици, потпуно другачију слику, у којој болнице немају довољно лекара, санитетског материјала ни модерних апарата, а у новооснованом модерном породилишту, због цене порођаја, не могу да се порађају сиромашне жене.