Клаус БУЦХЕНАУ

klaus.buchenau@geschichte.uni-regensburg.de

Трећи пут у сумрак? Корупција у социјалистичкој Југославији

Апстракт:  Корупција у социјалистичкој Југославији била је специфична појава у поређењу с међуратним периодом или постсоцијализмом. За разлику од либерализма, комунистичка идеологија није подржавала схватање корупције као засебног проблема, већ је најчешће посматрала политичке и материјалне „девијације“ као да потичу из истог извора – тј. из непостојања политичког морала. Савез комуниста није успео да испуни улогу друштвеног просветитеља, будући да је био заглављен између декларативне моралне ригидности и чињенице да се материјалне потребе и похлепа најбоље могу задовољити чланством у партији

Кључне  речи: корупција, Југославија, Србија, комунизам, клијентелизам

Резиме

Социјалистичка Југославија је, попут других социјалистичких држава, развила специфично схватање корупције, које је било мање техничко него у либерално-капиталистичким  друштвима и чвршће везано за морал и идеологију. Док је добар комуниста по дефиницији требало да буде некорумпиран, функционери су могли да користе неокаљану политичку репутацију за стицање материјалне користи, посебно у стамбеном сектору и на „тржишту“ рада. Корупција је, чини се, била мање монетаризована него у међуратној Југославији и више концентрисана на немонетарну размену. У свом раном периоду, социјалистичка Југославија дичила се применом изузетно оштрих мера чак и за ситну корупцију, али је та оштрина опадала како је систем постајао либералнији. Зрели југословенски социјализам пружао је широке могућности за лично богаћење, посебно за чланове Савеза комуниста на вишим положајима, иако је то богаћење, према стандардима и предсоцијалистичке и постсоцијалистичке реалности, ипак било прилично скромно. Југословенске антикорупционашке кампање биле су нередовне и водило се рачуна да не дискредитују највише државне институције, укључујући председника државе Јосипа Броза Тита. Иако овај чланак није подразумевао систематско праћење југословенске штампе по питању корупције, јасно је да борбу против корупције није покретала друштвена база, већ да је она била одраз трвења различитих група елита које би се повремено сукобљавале, тврдећи да корупција потиче из супротног табора. Коначно, социјалистичку Југославију не би требало називати „школом корупционаштва” одговорном за постсоцијалистичку корупцију, нити је она била пример одрживе борбе против корупције.