Богдан ЖИВКОВИЋ
Подстицање непослушности: Југославија и Комунистичка партија Италије током 1956. године
Апстракт: У овом раду анализирани су односи између комунистичких партија Југославије и Италије током 1956, једне од најзначајнијих година у историји комунизма. У фокусу анализе је побуњеничка природа тих односа, заснованих на заједничкој тежњи ка ограничавању совјетске хегемоније у међународном комунистичком покрету. Циљ овог чланка је да прикаже како се у међупартијској сарадњи оствареној током 1956. могу пронаћи корени блиских односа и савезништва двеју партија током шездесетих и седамдесетих и како су југословенски комунисти покушавали, и делимично успевали, да изврше идеолошки утицај на Комунистичку партију Италије.
Кључне речи: комунизам, Југославија, Комунистичка партија Италије (КПИ), 1956, Хладни рат, непослушност
Резиме
Двадесети конгрес КПСС-а, одржан фебруара 1956. године, означио је почетак процеса дестаљинизације у међународном комунистичком покрету. Таква политичка клима водила је југословенске и италијанске комунисте ка остваривању развијенијих и ближих односа. Како су италијански комунисти, под вођством Палмира Тољатија, почели снажније да исказују жељу за самосталнијим вођењем партијске политике и отпором Москви, Југославија је постала важна референтна тачка за Комунистичку партију Италије и додатно ју је охрабривала у промени политике и односа према Совјетском Савезу. Најзначајнији потез у том правцу била је Тољатијева теорија полицентризма, која је умногоме била охрабрена и инспирисана Московском декларацијом, потписаном јуна 1956, којом су југословенска и совјетска партија уредиле своје односе и промовисале принцип једнакости партија. Југословенски утицај на КПИ је ипак био ограничен. Италијански комунисти нису били спремни на радикалније модификације својих идеолошких уверења, те КПИ није прихватала одређене југословенске идеје, попут оне о ближој сарадњи са некомунистичком левицом. Са друге стране, за разлику од водећих руководилаца, значајан број италијанских комуниста који су током 1956. постали унутарпартијска опозиција Тољатију био је привучен југословенским погледима и у потпуности их прихватао.
Упркос томе, југословенска одлука била је да се подржи Тољати а не његови противници, иако су они били идеолошки ближи Београду. Југословенски документи јасно указују на то да је СКЈ имала разумевања за Тољатијеву потребу да не оде предалеко у сукобу са СССР-ом. Стога је, када се лидер КПИ раних шездесетих вратио на политику већег отпора Москви, Југославија наново постала важан савезник његове партије, тиме показујући да је избор из 1956. био дугорочно успешан. На дуге стазе, Југославија не само да је успела у остваривању ближих односа са италијанским комунистима већ је остварила и одређени идеолошки утицај на КПИ, која је временом прихватила многе југословенске погледе, попут оног о важности сарадње са некомунистичком левицом. Иако су првобитни резултати међупартијске сарадње остварене током 1956. године били амбивалентни, та сарадња и поменути идеолошки утицај били су темељ будућег међупартијског савеза, који је започет у шездесетим а свој врхунац доживео седамдестих, у време када је лидер КПИ био Енрико Берлингуер.