Јохн ЗАМЕТИЦА
Неухватљива балканска варница: 28. јун 1914, поново и вечито
Апстракт: Убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву још увек, оправдано, привлачи пажњу историчара као један од кључних догађаја у историји савременог света. У овом приказу разматра се неколико новијих прилога објављених у збoрнику чланака посвећених тој теми. Посебно су наглашене још увек актуелне контроверзе и контрадикторна тумачења која прате ову тему.
Кључне речи: Марк Корнвол, Лотар Хебелт, Андреј Рахтен, Данило Шаренац, Први светски рат, Сарајевски атентат, Драгутин Димитријевић Апис, Аустроугарска, јужнословенско питање
Резиме
Дуготрајно интересовање историјске струке за непосредне узроке Првог светског рата још једном се исказује у зборнику радова који је уредио Марк Корнвол. Тако Сарајевски атентат, догађај који је „покренуо“ сукоб, фигурира као неизбежна референтна тачка у неколико чланака који анализирају шира питања. Марк Корнвол га смешта у контекст јужнословенског питања, које сматра „једним од главних узрока” рата. Међутим, ова теза остаје без доказа. Нарочито истичући Србију као егзистенцијалну претњу Аустроугарској, Корнвол не узима у обзир озбиљне регионалне проблеме са којима се царевина суочавала на Балкану до раног лета 1914. и који су угрозили њен статус велике силе. Поред тога, не успева да докаже претпоставку да је Србија активно водила политику у циљу ампутирања делова Аустроугарске. С друге стране, Лотар Хебелт, један од заступљених аутора, тврди да одлука Беча да ступи у рат није била последица било каквих проблема у јужним покрајинама. Он Балкан види као арену у којој је Аустроугарска била одлучна да задржи позицију велике силе. Андреј Рахтен се, попут Корнвола, концентрише на јужнословенско питање, а његов фокус је на „тријалистичким“ реформским плановима које су наводно заступали надвојвода Франц Фердинанд и његови саветници. Ти планови, који предвиђају стварање треће јужнословенске јединице под вођством Хрвата у оквиру Монархије, према Рахтену су у Србији сматрани великом претњом. Он даље наговештава да Сарајевски атентат треба схватити у контексту такве перцепције. Међутим, Рахтенови аргументи су дубоко проблематични. Испоставља се да докази које износи да би предочио подршку Франца Фердинанда тријализму потичу из очито непоузданог извора. Штавише, и самом Драгутину Димитријевићу Апису приписује изјаву, наводно изречену после Сарајевског атентата, у којој изражава забринутост због надвојводиних тријалистичких реформских планова. Пажљивијим истраживањем долазимо до податка да је та изјава заправо спекулација коју је Аписов сестрић Милан Живановић изнео неколико деценија касније. Чланак Данила Шаренца наизглед се бави српском војном обавештајном службом и Сарајевским атентатом, иако његове главне теме заправо имају врло мало или немају нимало везе са самим атентатом. У те теме спадају унутрашња политика Србије и кризе након преврата 1903, са посебним нагласком на цивилно-војним односима и српској војно-обавештајној мрежи. Тек на самом крају чланка Шаренац износи претпоставку да је Апис организовао атентат, не да би он успео, већ да би направио дипломатски проблем са Аустријом свом непријатељу – премијеру Пашићу.