Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ
Музеј науке и технике, Београд
Драгомир БОНЏИЋ
Институт за савремену историју, Београд
Стеван Иванић (1884–1948) – прилог за биографију
Апстракт: Стеван Иванић је био српски лекар и руководилац здравствене службе у Краљевини Југославији. У младости социјалиста, од 1934. се прикључио покрету Збор и заступао десничарске идеолошке ставове. Био је комесар социјалне политике и народног здравља 1941, а после рата је отишао у емиграцију, где је и преминуо 1948. године. Комунистичке власти су га осудиле као злочинца и издајника. Иванићева биографија је до сада представљана само у кратким енциклопедијским одредницама. Овај рад је покушај да се она употпуни подацима из доступне архивске грађе, периодике и литературе и тако омогући јасније сагледавање његовог стручног и идеолошко-политичког деловања и ставова.
Кључне речи: Стеван Иванић, историја медицине, Збор, Други светски рат, расизам, Савет комесара, колаборација, емиграција
Резиме
У раду се на основу архивске грађе, периодике и литературе даје сажет преглед Иванићевог живота и његових стручних медицинских и идеолошко-политичких ставова и деловања. Стеван Иванић је звање доктора медицине стекао у Бечу 1910; био је учесник балканских ратова и Првог светског рата, а у лекарској каријери је прешао пут од среског лекара до начелника Санитетског одељења Министар ства социјалне политике и народног здравља. Посебно се бавио хигијеном, бактериологијом, социјалном медицином, здравствено-просветним радом и здравственим задругарством. Био је оснивач и први директор Централног хигијенског завода, члан Главног санитетског савета, а као начелник одељења у Министарству (1936–1941) прак тично је руководио здравственом службом у земљи. Од 1933. био је приватни доцент на Медицинском факултету у Београду за предмет хигијена. До 1928. социјалиста, почетком 30-их је са Димитријем Љотићем организовао Југословенски народни покрет Збор, у којем је заступао десничарске, антикомунистичке и расистичке идеолошке ставове. На почетку немачке окупације 1941. био је комесар социјалне политике и народног здравља у Савету комесара Милана Аћимовића, а потом је био члан Државног савета у окупираној Србији. Октобра 1944. напустио је Србију и живео у емиграцији у Италији и Немачкој. У пролеће 1945. одлуком Суда части удаљен је са Београдског универзитета, а одлуком Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача проглашен је за издајника. Био је један од деветорице лекара које је Пленум Српског лекарског друштва 1946. „јавно жигосао“ и „огласио недостојним због злочина које су учинили према народу“.