Тодор КУЉИЋ
Филозофски факултет, Универзитет у Београду
todorunbg@ptt.rs

Контрасећање левице: начела

Апстракт: У раду се разматрају принципи на којима почива култура сећања левице након 1989. Левица треба да дефинише властито схватање времена и приоритете сећања. У дијалектичком сећању треба памтити историјске антитезе, у прошлости распознавати снажније или слабије унутрашње напетости одређених временских деоница, а не славне садржаје властите прошлости. Нова организација времена левице формирана је између два светска рата. Размотрена је еволуција филозофије историје левице и ново дефинисање односа између прошлости и садашњости. Скренута је пажња на гносеолошку предност поражене левице. За разлику од идентитетског линеарног виђења властите славне националне прошлости, оквир саморефлексивног сећања левице јесте контингентно време. Чини га дијалектички биланс противречности прошлости левице.

Кључне речи: левица, контрасећање, историјске антитезе, дијалектичко сећање

Резиме

У чланку су изнета начела филозофскоисторијског сећања на пораз левице лишена месијански неговане наде у нужни тријумф социјалне правде. Размотрена је еволуција филозофије историје левице и ново дефинисање односа између прошлости и садашњости. Важни теоријски подстицаји нове организације времена тражени су у левичарској филозофији историје између два светска рата. У филозофији историје треба схватити да је пораз нормалан колико и победа, па је стога будућност отворена и за поразе левице, које не треба схватати као дефинитивне катастрофе. Епистемолошки гледано, тек кроз пораз, а не кроз тријумф, идеје левице се могу целовитије критички размотрити и дијалектички преоценити.

Чланак се бави питањем како левица треба да се сећа властите прошлости. Изнети су аргументи у прилог томе да у новој организацији сећања и властите историје након 1989. левица треба најпре да дефинише властиту темпоралност и да преиспита критеријуме историјског друштвеног времена које намећу победници. Линеарно и хомогено памћење бележи искључиво позитивне стране групне прошлости, оно није просвећено, славно је, реваншистичко, борбено, конфликтно, осветничко, идентитетско, морализаторско и самим тиме лишено саморефлексије. Насупрот томе, у раду се пледира за то да левица треба да се дистанцира од историје победника и оживи историју поражених и заборављених, за разлику од победничког неолибералног наратива о крају историје, који растеже садашњицу у нову телеологију глобализованог капитализма. Треба да прихвати образац историјске темпоралности који се разликује од хомогеног и линеарног времена историцизма и напусти инструментални однос према властитој прошлости. Да полази од визије алтернативног времена које је поцепано, вишесмерно и испуњено неоствареним могућностима.