Соња ДУЈМОВИЋ
Институт за хисторију Универзитета у Сарајеву
Како је нестала револуција – случај Гаврила Принципа
Апстракт: Рад је покушај давања одговора на питање како је дошло до тога да је у савременим расправама нестао револуционарни садржај чина атентата. Разматра се и начин на који је појединачни чин, односно његов носилац Гаврило Принцип постао
дијелом колективног сјећања, сведен у границе вјерско-националног колективитета и како је из тог сведеног детерминисања послана редефинисана и редукована порука о његовом идентитету.
Кључне речи: Гаврило Принцип, атентат, револуција, осуда, свечана сахрана, неутрализација, религијско-национална конструкција, промијењени идентитет, интерпретације, политичка инструментализација
Резиме
Од Принциповог чина атентата први су се оградили српски угледници, а врхови Српске православне цркве су га стигматизирајући екскомуницирали из заједнице. Након рата, 1920. године, поводом преноса Принципових костију и сахране у домовини, када су он и његови другови „враћани“ у симболичну религијско-националну колијевку, неутрализован је његов потенцијални револуционарни садржај и потенцијал. Пошто сакрализација није допуштала преиспитивање, ексклузивно право тадашње власти, па и сваке наредне, било је да тумачи и пласира религиозно-митолошки идентитет Гаврила Принципа и њиме манипулише, изолујући га од историјске стварности. Даљу промјену Принципове симболичке револуционалне слике са прокламовањем југословенске етатистичке идеологије 30-их година једним дијелом онемогућило је константно преиспитивање одговорности за рат. Принцип и другови су поново добродошли да оснаже колективни дух 1939. године, у којој је политичким турбуленцијама већ била угрожена Босна и Херцеговина, а даље комадање Југославије било извјесно. Данас, затомљавањем основног, револуционарног чина Гаврила Принципа и политичком инструментализацијом, он се своди на парарелигијску, односно национално-политичку светињу, у сврху производње перпетуиране политичке стратификације национално-религијских табора, али што је можда још важније, у сврху онемогућавања дијалога, разарања заједништва и замагљивања социјалне експлоатације у складу са новим вриједносним парадигмама (религија, национализам, капитализам), те у крајњој линији и дифамације потенцијалног омладинског покрета и социјалне побуне.