Сања ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ
Институт за новију историју Србије, Београд
uransp@gmail.com

Пионирски град у Загребу педесетих година 20. века: лабораторија социјалистичког детињства

Апстракт:  Рад представља покушај да се укаже на значај и улогу коју је Пионирски град у Загребу имао у процесу успостављања нове политике образовања и васпитања у Југославији, која је прокламована на Трећем пленуму ЦК КПЈ децембра 1949. да би свој пуни израз нашла у доношењу Општег закона о школству 1958, који је био круна велике реформе школства спроведене у Југославији педесетих година. Пионирски град у Загребу је, са својом основном школом као централним објектом, представљао неку врсту „симулатора“ школе будућности која је требало да постане не само југословенски стандард већ покретач важних друштвених процеса, па и оних који су децу као једну од најбројнијих друштвених група померали са маргине ка центру друштвених и политичких збивања.

Кључне речи: пионир, пионирски град, дете, детињство, Трећи пленум ЦК КПЈ, Комисија за реформу школства, Општи закон о школству, родитељи

Резиме

Одлука о подизању Пионирског града у Загребу као „завршног објекта Пионирске жељезнице“ донета је октобра 1947. године. Град је почео са радом 1951. иако је Уредба о оснивању донета тек 1955. Касно усвајање најважнијег оснивачког документа било је последица релативно сложеног процеса дефинисања сврхе Пионирског града. Он је подизан и концепцијски разрађиван упоредо са извођењем велике реформе целокупног школског система у Југославији, која је окончана доношењем Општег закона о школству 1958. којим је на територији читаве југословенске државе успостављена јединствена осморазредна школа. Усвајање Општег закона о школству значило је превагу оне политике образовања и васпитања која је дефинисана децембра 1949. на Трећем пленуму ЦК КПЈ, када се по први пут могло чути да социјалистички друштвени поредак у Југославији не може почивати на бирократизму и „укалупљеној мисли“. Пионирски град у Загребу, чија је „трострука функција“ (Основна школа Пионирски град, Центар за стручно усавршавање учитеља и наставника осмогодишњих школа НР Хрватске, Центар за школовање друштвених радника за рад са децом и омладином) дефинисана Елаборатом из 1951, чији је један од аутора био Милош Жанко, председник Комисије за реформу школства у Југославији, представљао је неку врсту „симулатора школе будућности“, односно оне политике образовања и васпитања која би требало да буде доминантна у социјалистичкој Југославији а која је почивала како на наставном процесу који се одвија унутар школе тако и на ваншколским активностима, које су се обично везивале за ваншколске пунктове образовања и васпитања. Током периода постојања социјалистичке Југославије Пионирски град у Загребу је имао значајну улогу у процесу спровођења званичне државне политике образовања и васпитања, као и у процесу стварања и промовисања новог концепта, срећног детињства. Његово „опадање“ још током периода постојања социјалистичке Југославије представљало је последицу недостатка материјалних средстава, мањка стручних кадрова, али и напуштања политике која је образовање и васпитање посматрала као сложени процес неодвојив од шире друштвене заједнице.