Хуснија КАМБЕРОВИЋ
Сарајевска магла и теслићко-бањалучка „ведрина“: ненаучни ставови у тексту Драгише Д. Васића о „бошњачком историјском наративу“
Апстракт: У раду се оспоравају тврдње Драгише Д. Васића у вези са стањем хисториографије у Сарајеву, те показује колико је Васићев чланак политикантски и без научних квалитета. На примјерима преименовања улица у Сарајеву, „Босанске долине пирамида“, политике наставе хисторије у Сарајеву и фестивала Хисторy Фест, аутор показује да Васић не доноси ништа ново, да понавља старе и познате тезе које немају за циљ отварање научних дискусија него сијање мржње. Аутор тврди да се Васић не бави улогом хисториографије у појавама о којима пише, него преноси ставове политичких елита, те је због тога Васићев приступ хисториографији селективан, националистички обојен, садржи политичка етикетирања и у складу са тиме посве ненаучан.
Кључне ријечи: хисториографија у Босни и Херцеговини, политизације хисторије, национализам.
Резиме
У чланку о „бошњачком историјском наративу“ Драгиша Д. Васић тврди како је савремена бошњачка хисториографија исполитизирана, и то аргументира наводећи четити примјера: промјене назива улица у Сарајеву, однос према „Босанској долини пирамида“, поједини примјери виктимизације садржане у уџбеницима хисторије у Кантону Сарајево, те фестивал хисторије Хисторy Фест. Васићева полазна позиција је крива, јер бошњачка хисториографија, као методолошки и тематски концепт, не постоји, а знатан дио научника у Сарајеву, неовисно о својој националној припадности, није подржавао употребу хисториографије у политичке сврхе и критизирао је однос политичке елите према називима неких улица и школа у Сарајеву, посебно школе у Доброшевићима назване по Мустафи Бусулаџићу. Такођер, значајан дио академске заједнице у Босни и Херцеговини и Сарајеву није подржао ни идеју о „Босанској долини пирамида“, па су неутемељене Васићеве тврдње да је то „бошњачки историјски наратив“.
Уџбеници хисторије, не само у Сарајеву, нису најбољи, али је Васићев приступ тој анализи селективан, површан, етноцентричан и ненаучан. Његове оцјене о томе да Сарајево није било „опкољено“ током рата 1992–1995. него „подијељено“, те да се у Сребреници није десио геноцид него „масовни злочин“ показују да је његов приступ хисториографији политикантски. Иако у уџбеницима који су у употреби у Кантону Сарајево има митологизације, тврдње да је Сарајево 1992–1995. било опкољено, те да се у Сребреници 1995. десио злочин геноцида су чињенице које је утврдио Међународни суд у Хагу.
Хисторy Фест 2019, о којем Васић пише тврдећи да је то „политичка провокација“, јесте манифестација која окупља хисторичаре из читавог свијета, није политички мотивиран и одржава се у разним градовима Босне и Херцеговине с циљем ширења научног дијалога уз чување високих научних критерија. Учесници не представљају никакве „националне репрезентације“, па је одустајање хисторичара из Бање Луке, који су, иначе, били активни у Хисторy Фесту 2017. и 2018, да учествују у панелу у оквиру Хисторy Феста одржаном у том граду 2019. неразумљиво, а оптужбе које су након тога услиједиле на рачун Хисторy Феста од дијела хисторичара из Бање Луке, а које сада понавља Драгиша Д. Васић, израз су њихове политизације хисторије, а не политизације од стране организатора Хисторy Феста.