Скинути капе и ћутати.
Поводом текста „Историја и национални идентитет у сарајевској магли:
Примјери политизације и митологизације бошњачког историјског наратива“ Драгише Васића
Апстракт: У чланку се води полемика с текстом Драгише Васића објављеном у претходном броју Токова историје. Анализира се методологија коју Васић користи, извори на којима је засновао своје тезе, аргументација која се користи, литература на коју се аутор позива. Посебна пажња је поклоњења завршном делу његовог текста, који је оцењен као политички памфлет недостојан научног часописа.
Кључне речи: kултура сећања, национални идентитет, Босна и Херцеговина, историографија, конструктивистичка теорија
Резиме
У чланку се анализира начин на који је Драгиша Васић у свом тексту „Историја и национални идентитет у сарајевској магли: примјери политизације и митологизације бошњачког историјског наратива“ проучавао изградњу бошњачког идентитета преко злоупотреба прошлости. Полази се од теоријске контрадикције, јер Васић бошњачком идентитету прилази из конструктивистичке теорије и од тога да се тај идентитет ствара, мења и прилагођава и да за то користи старију и новију историју. Истовремено се у тексту помињу и неке нације које имају „очврсле“ идентитете чиме се примењује потпуно супротна, примордијалистичка теорија која полази од тога да идентитети могу да очврсну, односно да процес њиховог формирања може да се оконча. Због тога је изражена брига да се теорије у овом тексту бирају по политичким критеријумима. Затим се анализира жанр овог текста и утврђује се да се ради о једном прегледу босанскохерцеговачке историографије и да се у њему не налазе нова истраживања. Уз то се у раду за критику параисториографских појава користе радови критичких босанских историчара, чиме се показало не само да је та историографија оштро одговорила на покушаје злоупотреба већ и да она није етнички подељена. Јасно се види да подела иде линијом између научне и ненаучне историографије. Приказано је и да је Васићев рад рађен селективно, да се бошњачки примери приказују као јединствени, да пошто нема компаративних примера, долазимо до нетачног закључка да таквих појава другде нема. Основна замерка је да аутор не користи веома обимну страну и домаћу литературу, па да због тога етноцентрично приказује проблеме. Посебан део овог рада посвећен је последњем делу Васићевог рада, који представља политички памфлет и нападе на низ историчара из Србије и проф. Хуснију Кмаберовића, организатора History festa. Васић је посебно похвалио писмо бањалучких историчара којим је забрањено гостовање овог фестивала у Бања Луци, што је у овом полемичком тексу означено као срамни тренутак.